Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković , članovi Veća , u postupku po ustavnoj žalbi L. R. i O. R, oboje iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. jula 2014. godine, doneo je

ODLUKU

Usvaja se ustavna žalba L. R. i O. R. i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Boru u predmetu P. 1081/08 (inicijalno predmet P. 457/99) povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

Obrazloženje

1. L. R. i O. R, oboje iz B, su 28. septembra 2011. godine, preko punomoćnika R. A. K, advokata iz Z, Ustavnom sudu podneli ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Boru P. 1081/08 od 10. decembra 2008. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5062/10 od 14. jula 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Boru u predmetu P. 1081/08 (inicijalno predmet P. 457/99).

Podnosioci ustavne žalbe su, iznoseći tok parničnog postupka, koji je započet tužbom podnetom protiv podnosilaca, kao tuženih, još 29. aprila 1999. godine, a zatim spojen sa parnicom po protivtužbi podnositeljke O. R, naveli da je osporeni parnični postupak pravnosnažno okončan tek nakon 12 i po godina. Pored toga što ističu da je suđenje bilo van razumnog roka, podnosioci smatraju i da je suđenje, kao i njegov ishod, bio nepravičan. U ovoj parnici se više puta presuđivalo i tužbeni zahtev tužioca je bio i usvajan i odbijan, ali je nepravičan konačni ishod parnice, ne samo ostvareno pravo tužioca na jednoj polovini buldožera, već i "presuđena novčana obaveza" podnosilaca ustavne žalbe da isplate tužiocu na ime tog njegovog suvlasničkog udela iznos od 42.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 23. februara 1998. godine. Po mišljenju podnosilaca, ovakav ishod parnice, dovodi tužene do situacije da do kraja života neće moći da obezbede taj novac, te prevazilazi imovinsko nasleđe podnositeljke iza smrti njenog oca (po zaključku sudova ortaka sa tužiocem kod kupovine buldožera), koji je njen muž, ovde podnosilac ustavne žalbe, prodao pre početka spora. Kako ovakve novčane obaveze podnosioci nisu u mogućnosti da podnesu, ističu da se "postavlja pitanje svrsishodnosti i racionalnosti ovakve duboko nepravične sudske odluke", pa predložu da Ustavni sud odloži izvršenje predmetne pravnosnažne presude povodom isplate novčanog dela, kako bi otklonio očigledno nepravično dejstvo okončanog presuđenja. Predložili su da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene sudske odluke. Zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku nisu podneli.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 76. stav 5. Poslovnika o radu Ustavnog suda (''Službeni glasnik RS'', broj 103/13), zahtevao od Osnovnog suda u Boru dostavljanje spisa predmeta P. 1081/08 ranijeg Opštinskog suda u Boru (inicijalno predmet P. 457/99), te je nakon izvršenog uvida u spise predmeta, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Protiv podnosioca ustavne žalbe L. R, kao tuženog, tužilac V.V podneo je 26. aprila 1999. godine Opštinskom sudu u Boru (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu, radi utvrđenja prava svojine i isplate. U tužbi je naveo da je zajedno sa tastom tuženog Ž.M, u toku 1982. godine, kupio buldožer. On mu je na ime svog udela isplatio vrednost od 27.000. francuskih franaka, ali kako je tužilac bio na privremenom radu u Francuskoj, sada pok. Ž.M. je koristio njihov buldožer do svoje smrti. Ovaj buldožer nije bio predmet ostavinske rasprave, a tuženi ga je, pre podnošenja tužbe, prodao za 2.000 DEM trećem licu. Predložio je da se utvrdi da je tužilac vlasnik bulodožera u delu od jedne idealne polovine i da se obaveže tuženi da mu isplati protivvrednost na ime te polovine, u iznosu od 10.000,00 dinara. Predmet je zaveden pod brojem P. 457/99. Tužilac je 14. jula 1999. godine preinačio tužbu, i pored tuženog kao drugotuženu označio suprugu pok. Ž.M, a kao trećetuženu ćerku O. R, ovde podnositeljku ustavne žalbe. Nakon tri održana ročišta, i jednog neodržanog ročišta jer prvotuženi nije bio uredno pozvan, Opštinski sud je presudom P. 457/99 od 20. oktobra 1999. godine odbio tužbeni zahtev tužioca u celini u odnosu na tuženog L. R, ovde podnosioca ustavne žalbe. Rešenjem Okružnog suda u Zaječaru Gž. 2459/99 od 27. decembra 1999. godine ukinuta je navedena prvostepena presuda i predmet vraćen na ponovno suđenje, između ostalog i zbog toga što prvostepeni sud nije odlučio o preinačenju tužbe.

U ponovnom prvostepenom postupku, predmet je pred Opštinskim sudom dobio novi broj P. 419/2000. Nakon održanih sedam ročišta (jedno ročište je odloženo na predlog prvotuženog), na kojima je Opštinski sud saslušao 12 svedoka i sproveo mašinsko veštačenje, zaključena je glavna rasprava.

Presudom Opštinskog suda P. 419/2000 od 14. maja 2001. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca u celosti, pa je prema tuženima - podnosiocima ustavne žalbe i M.Ž utvrđeno da je tužilac vlasnik jedne idealne polovine buldožera bliže opisanog u izreci presude, te tuženi obavezani da na ime ovog svojinskog udela isplate tužiocu iznos od 42.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 23. februara 1988. godine, do konačne isplate, kao i da tužiocu solidarno naknade troškove postupka.

Odlučujući o žalbi tuženih, Okružni sud u Zaječaru je rešenjem Gž. 1770/01 od 19. decembra 2001. godine ukinuo ožalbenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje. Predmet je pred Opštinskim sudom dobio novi broj P. 990/02.

U trećem ponovnom prvostepenom postupku, Opštinski sud je, nakon deset zakazanih ročišta, od kojih je održano sedam, zaključio glavnu raspravu 5. maja 2004. godine. Dva ročišta nisu održana jer tuženi nisu bili uredno pozvani, a jednom je punomoćnik tuženih tražio odlaganje. Pokušaj poravnanja nije uspeo, a u toku ovog dela postupka je preminula drugotužena, tužilac je precizirao tužbeni zahtev, a Opštinski sud u dokaznom postupku izveo dokaz čitanjem iskaza svedoka saslušanih zamolnim putem pred Opštinskim sudom u Trsteniku.

Presudom Opštinskog suda P. 990/02 od 5. maja 2004. godine je delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca, i to prema drugotuženoj O. R, dok je odbijen u odnosu na prvotuženog L . R. Rešenjem Okružnog suda u Zaječaru Gž. 1394/05 od 28. septembra 2005. godine ukinuta je navedena prvostepena presuda i predmet vraćen na ponovno suđenje.

Do donošenja nove prvostepene presude P. 1229/05 od 20. septembra 2006. godine, Opštinski sud je zakazao šest ročišta za glavnu raspravu, od kojih je odžano pet, a jedno je odloženo na predlog tuženih. Drugotužena je istakla 5. juna 2006. godine protivtužbeni zahtev i tražila da se prema tužiocu utvrdi da je ona vlasnik buldožera u celini.

Presudom Opštinskog suda u Boru P. 1229/05 od 20. septembra 2006. godine je, u prvom stavu izreke, usvojen tužbeni zahtev tužioca i utvrđeno da je tužilac vlasnik buldožera u delu od jedne idealne polovine i tuženi su obavezani da mu solidarno na ime ovog svojinskog dela isplate iznos od 42.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 23. februara 1988. godine, do konačne isplate. Drugim stavom izreke navedene presude je odbijen kao neosnovan protivtužbeni zahtev drugotužene-protivtužilje O . R. da se utvrdi da je ona vlasnik buldožera bliže označenog u izreci presude, dok su trećim stavom izreke obavezani tuženi da tužiocu solidarno naknade troškove postupka u iznosu od 54.500,00 dinara.

Presudom Okružnog suda u Zaječaru Gž. 1457/07 od 21. oktobra 2008. godine potvrđena je presuda Opštinskog suda u Boru P. 1229/05 od 20. septembra 2006. godine u prvom stavu izreke, te ukinuta navedena prvostepena presuda u stavu drugom i trećem izreke i predmet vraćen na ponovno suđenje.

U petom ponovnom prvostepenom postupku, predmet je pred Opštinskim sudom dobio novi broj P. 1081/08 i nakon jednog održanog ročišta, zaključena je glavna rasprava.

Osporenom presudom Opštinskog suda u Boru P. 1081/08 od 10. decembra 2008. godine je u prvom stavu izreke delimično usvojen protivtužbeni zahtev zahtev tužene - protivtužilje O. R. i utvrđeno da je ona vlasnik jedne polovine buldožera, dok je u preostalom delu protivtužbeni zahtev odbijen kao neosnovan. Drugim stavom izreke navedene presude obavezani su tuženi L. R. i tužena - protivtužilja O. R. da tužiocu naknade troškove postupka u iznosu od 141.200,00 dinara. Protiv navedene presude tuženi su izjavili žalbu 12. januara 2009. godine, a odgovor na žalbu je suprotna strana dala 20. januara 2009. godine.

U postupku po žalbi, Apelacioni sud u Beogradu je, nakon održane rasprave, presudom Gž. 5062/10 od 14. jula 2011. godine odbio žalbe tuženih i potvrdio ožalbenu presudu u stavu prvom i drugom izreke. U obrazloženju osporene presude, drugostepeni sud je naveo da je prvostepeni sud pravilno i potpuno utvrdio činjenično stanje, te potom i pravilno odlučio da je protivtužilja - tužena vlasnik 1/2 idealnog dela buldožera, a imajući u vidu da je pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Boru P. 1299/09 od 20. septembra 2006. godine utvrđeno da je tužilac suvlasnik sa 1/2 idealnog dela na predmetnom buldožeru, a da je protivtužilja-tužena zakonski naslednik pokojnog M.Ž, koji je sa tužiocem ortački kupio sporni buldožer. Dalje, Apelacioni sud navodi da je, i odluka o troškovima, a suprotno navodima žalbe, pravilna. Ova presuda uručena je 12. septembra 2011. godine punomoćniku podnosilaca ustavne žalbe.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U trenutku podnošenja tužbe i pokretanja predmetnog parničnog postupka na snazi je bio Zakon o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, (6/80), 36/80, (43/82 i 72/82), 69/82, 58/84,74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91), kojim je bilo propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09 ), koji je važio u vreme presuđenja, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1 .), kao i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2 .).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosioci ustavne žalbe pozivaju, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak protiv podnosioca L. R, kao tuženog, pokrenut tužbom podnetom 26. aprila 1999. godine Opštinskom sudu u Boru, a protiv podnositeljke O. R. 14. jula 1999. godine - podneskom tužioca kojim je subjektivno preinačena tužba. Opštinski sud je istovremno raspravljao i o protivtužbenom zahtevu podnositeljke O. R, koji je ona istakla 5. juna 2006. godine. U odnosu na podnosioca L. R. postupak je pravnosnažno okončan 21. oktobra 2008. godine, povodom glavne stvari, donošenjem presude Okružnog suda u Zaječaru Gž. 1457/07 od 21. oktobra 2008. godine. Međutim, uručenjem osporene drugostepene presude, dana 12. septembra 2011. godine, postupak je okončan za podnosioca L. R. i povodom odluke o troškovima postupka, kao i za podnositeljku ustavne žalbe O. R. po njenom protivtužbenom zahtevu.

Ustavni sud ukazuje da je nadležan da ispituje povredu ustavnih prava nakon 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim je ustanovljena ustavna žalba kao pravno sredstvo za zaštitu Ustavom garantovanih prava i sloboda. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak trajno okončava, Ustavni sud je stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja sudskog postupka koji je predmet ustavne žalbe.

Parnični postupak povodom koga je podneta ustavna žalba trajao je za podnosioca L. R. 12 godina i pet meseci, a za podnositeljku ustavne žalbe O. R. 12 godina i dva meseca.

Navedeno trajanje postupka, samo po sebi, ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Stoga, Ustavni sud ocenjuje da, iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosilaca ustavne žalbe kao stranaka u postupku, postupanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj spornog prava za podnosioce, trajanje parničnog postupka od preko 12 godina, bez obzira što je za jednog od njih povodom glavne stvari okončan za devet godina i šest meseci, ne može biti opravdano ni jednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.

Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja.

Takođe, nema nikave sumnje da je ažurno i propisno postupanje suda u cilju brzog i efikasnog razrešenja spornih pitanja, bilo od legitimnog interesa za podnosioce.

U pogledu ponašanja podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da oni, srazmerno dužini trajanja postupka, ni su u značajnijoj meri doprineli njegovom trajanj u, time što su dva puta tražili odlaganje ročišta.

Po oceni Ustavnog suda, odlučujući doprinos neprihvatljivo dugom trajanju postupka dali su nadležni sudovi. Neopravdanom trajanju parničnog postupka doprinelo je višestruko ukidanje prvostepenih presuda po nalogu višestepenih sudova i vraćanje na ponovno postupanje. Naime, odluke prvostepenog suda su bile ukidane, u celini ili delimično, i vraćane na ponovno suđenje, čak četiri puta, da bi tek po donošenju pete prvostepene presude, koja je potvrđena u celini, postupak bio okončan. Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu „Pavlyulynets protiv Ukrajine“ (broj aplikacije 70767/01, stav 51 .), u kome je konstatovano da ponovno razmatranje jednog predmeta zbog vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države. Takođe, Ustavni sud ocenjuje da doprinos postoji i na strani Apelacionog suda u Beogradu, pred kojim je postupak po žalbi trajao preko dve godine.

Iz svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocima ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Boru u predmetu P. 1081/08 (inicijalno predmet P. 457/99), povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - US), ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

7. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Prema navodima podnosilaca, do povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava došlo je zbog "nepravičnog konačnog ishoda parnice", ..."ne samo time što je ostvareno pravo tužioca na jednoj polovini buldožera, već i presuđena novčana obaveza podnosilaca ustavne žalbe na isplatu njegovog suvlasničkog udela". Kako je osporenim presudama pravnosnažno utvrđeno vlasništvo na jednoj idealnoj polovini buldožera podnositeljke O. R. i odlučeno o obavezi podnosilaca za naknadu troškova postupka, to se predmet raspravljanja u ovom delu postupka ne može dovesti u vezu sa navodima podnosilaca o povredi označenog prava. Ustavni sud je ocenio da su podnosioci samo formalno istakli ovu povredu, te da njihovi navodi predstavljaju izraz nezadovoljstva pravnosnažno utvrđenom novčanom obavezom iz 2008. godine, koja nije u vezi sa sadržinom osporenih presuda.

Imajući u vidu navedeno, Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, kao u drugom delu tačke 1. izreke, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.