Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Katarina Manojlović Andrić, dr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, dr Dragiša B. Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Ž . T . iz Pančeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 29. septembra 201 6. godine, doneo je

ODLUKU

1. Usvaja se ustavna žalba Ž. T . i utvrđuje da su u upravnom postupku koji je vođen pred Centrom za socijalni rad grada Zrenjanina u predmetima br. 57100-303 i 56099-304 podnositeljki ustavne žalbe povređena prava roditelja, zajemčena odredbama člana 65. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljki ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu .

Obrazloženje

1. Ž. T . iz Pančeva, preko punomoćnika D . A, advokata iz Zrenjanina, podne la je Ustavnom sudu, 24 . maj a 2013. godine, ustavnu žalbu protiv privremenog zaključka Centra za socijalni rad grada Zrenjanina broj 56099-304 od 17. januara 2012. godine, rešenja Centra za socijalni rad grada Zrenjanina broj 57100-303 od 17. januara 2012. godine i rešenja Pokrajinskog sekreterijat a za zdravstvo, socijalnu politiku i demografiju broj 129-571-5/2012-02 od 3. aprila 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava deteta, prava i dužnosti roditelja i prava na posebnu zaštitu majke deteta i samohranog roditelja, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i čl. 64, 65. i 66. Ustava Republike Srbije .

Ustavni sud je konstatovao da u vreme podnošenja ustavne žalbe nisu bila iscrpljena sva pravna sredstva za zaštitu prava podnositeljke, zbog čega Sud nije mogao da se upusti u meritorno odlučivanje o osporenim aktima Centra za socijalni rad grada Zrenjanina i Pokrajinskog sekreterijat a za zdravstvo, socijalnu politiku i demografiju. Ustavni sud je, međutim, iz sadržine ustavne žalbe i dokaza koji su uz nju priloženi, a imajući u vidu značaj ustavnog prava koje treba zaštititi, ocenio da, u konkretnom slučaju, ima mesta odlučivanju o tome da li su postupanjem Centra za socijalni rad grada Zrenjanina u predmetima br. 57100-303 i 56099-304 podnositeljki ustavne žalbe povređena prava roditelja, zajemčena odredbama člana 65. Ustava.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je podnositeljka liše na vršenja roditeljskog prava bez odluke suda; da je ćerka podnositeljke u momentu oduzimanja od majke imala četiri godine i da je data na staranje „vanbračnoj porodici, koja nije odgajila ni sopstvenu decu“; da je podnositeljka protiv osporenog konačnog rešenja kojim je odbijena njena žalba podnela tužbu Upravnom sudu 8. maja 2012. godine, ali da taj sud do podnošenja ustavne žalbe nije doneo odluku, iako se radi o hitnom postupku ; da je od momenta oduzimanja deteta podnositeljka imala kontakt sa detetom u Centru za socijalni rad Grada Zrenjanin ukupno devet puta, po sat vremena.

Podnositeljka ustavne žalbe dalje ističe da Centar za socijalni rad grada Zrenjanina nije pokrenuo postupak za lišenje roditeljskog prava, te je drugostepeni organ imao zakonski osnov da poništi osporene prvostepene akte, kao i da je „zbog inertnosti nadležnih organa godinu dana i četiri meseca odvojena od deteta, bez ikakve sudske odluke “, čime su joj povređena označena prava garantovana Ustavom.

Ustavnom žalbom se predlaže da Ustavni sud poništi osporene akte i da se maloletna A.T. odmah preda svojoj majci na dalje staranje i brigu, a da se podnositeljki i njenoj ćerki na ime duševnih patnji zbog

nezakonitog postupanja upravnih organa i inertnosti sudskih organa ,

isplati po 1.000.000,00 dinara, te da se odluka Suda objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“ .

Podnositeljka ustavne žalbe je u podnesku od 4. novembra 2015. godine navela da je pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Zrenjaninu P2. 140/14 od 11. septembra 2015. godine odbijen tužbeni zahtev Centra za socijalni rad grada Zrenjanina da se podnositeljka delimično liši roditeljskog prava, ali da još nisu stavljeni van snage osporeni akti Centra za socijalni rad grada Zrenjanina od 17. januara 2012. godine, zbog čega se od Ustavnog suda traži da te akte poništi.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporene akte, celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i dopise Centra za socijalni rad grada Zrenjanina , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Privremenim zaključkom Centra za socijalni rad grada Zrenjanina (dalje u tekstu: Centar) broj 56099-304 od 17. januara 2012. godine maloletnoj A. T. (ćerki podnositeljke ustavne žalbe) obezbeđen je hitan smeštaj u hraniteljskoj porodici A. D . iz Žitišta.

Rešenjem Centra broj 57100-303 od 17. januara 2012. godine maloletna A.T. stavljena je pod privremeno starateljstvo (stav 1. dispozitiva), a za privremenog staratelja je postavljen Centar neposredno (stav 2. dispozitiva), koji će preduzimati sve pravne poslove i radnje neophodne za zaštitu ličnosti, prava i interesa mal. A.T, uključujući njeno hitno oduzimanje od majke, smeštanje deteta u hraniteljsku porodicu i zastupanje u svim postupcima, sve dok nadležni sud ne donese odluku o zaštiti prava deteta i vršenju, odnosno lišenju roditeljskog prava, odnosno dok odluka o postavljanju staratelja ne postane izvršna (stav 3. dispozitiva). Navedenim rešenjem je, takođe, određeno da će navedene mere privremene zaštite trajati dok se ne otklone razlozi zbog kojih su izrečene, odnosno dok u interesu maloletne A. T. ne budu zamenjene drugim odgovarajućim merama (stav 5. dispozitiva). Prvostepeni organ je u obrazloženju rešenja naveo da je po službenoj dužnosti pokrenuo postupak radi privremene starateljske zaštite A.T. i da je, na osnovu prijave Doma zdravlja Zrenjanin – Odeljenje razvojnog savetovališta, sintetizovanog izveštaja voditelja slučaja i zaključka stručnog tima Službe za zaštitu dece i mladih Centra, utvrdio sledeće činjenice: da mal. A.T. od rođenja živi u domaćinstvu sa majkom i babom po majci; da je majka nezaposlena, a da je baba inostrani penzioner; da podnositeljka ustavne žalbe ne uviđa razvojne probleme i zaostajanje u psihosocijalnom razvoju deteta; da mal. A.T. ne govori, ne prihvata nikakav kontakt, skriva pogled, ne reaguje na ljude i igračke; da spava i boravi sa majkom u neurednom i zapuštenom prostoru; da su na podu razbacane stavari, pikavci, novac i garderoba; da se, pri pokušaju uspostavljanja kontakta, dete uznemiri, skriva iza majke, saginje glavu i oči prekriva rukama; da još uvek nosi pelene, nema kontakata sa drugom decom i vreme provodi sa majkom i babom izolovana u kući; da baba, takođe, ne uviđa probleme u funkcionisanju svoje ćerke i unuke. U obrazloženju rešenja je dalje navedeno da je podnositeljka u poslednjih pet meseci dete odvodila kod logopeda, ali da ni posle nekoliko tretmana nije postignut pomak u ostvarivanju interakcije sa detetom; da je prilikom poseta logopedu podnositeljka dolazila neuredne spoljašnjosti i nije bila obučena adekvatno godišnjem dobu, da svoje socijalno okruženje procenjuje kao opasno po sebe i dete, da je sumnjičava i nepoverljiva, sa potrebom da daje poželjnu sliku o socijalnom funkcionisanju svoje porodice, te da je strah koji ima prenela i na dete. Prvostepeni organ je, polazeći od navedenog, utvrdio da je podnositeljka ustavne žalbe dosadašnjim grubim zanemarivanjem roditeljskih obaveza, ozbiljno i neposredno ugrozila život i zdravlje maloletne A.T., što daje razuman povod da se veruje da će i ubuduće nastaviti da ugrožava zdravlje i život deteta, zbog čega je doneo odluku da je, radi zaštite života i zdravlja deteta, u njegovom najboljem interesu da se majci privremeno ograniči pravo na neposredno čuvanje deteta. Nalazeći da utvrđeno činjenično stanje zahteva preduzimanje u javnom interesu hitnih mera koje se ne mogu odlagati, odnosno čije bi odlaganje proizvelo ozbiljne posledice po život i zdravlje deteta, primenom čl. 132. i 332. Porodičnog zakona i člana 131. stav 1. tačka 4. Zakona o opštem upravnom postupku, Centar je odlučio je kao u dispozitivu rešenja.

Zaključcima Centra od 2. marta 2012. godine ispravljene su očigledne greške u osporenima aktima Centra od 17. januara 2012. godine, u pogledu broja i datuma donošenja tih akata.

Rešenjem Pokrajinskog sekreterijat a za zdravstvo, socijalnu politiku i demografiju broj 129-571-5/2012-02 od 3. aprila 2012. godine odbijena je kao neosnovana žalba podnositeljke ustavne žalbe izajvljena protiv zaključka Centra broj 56099-304 od 17. januara 2012. godine i rešenja Centra broj 57100-303 od 17. januara 2012. godine. U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je najpre konstatovano da je podnositeljka u žalbi istakla: da nijednom radnjom nije grubo zanemarila roditeljske obaveze, niti ozbiljno i neposredno ugrozila život maloletne A.T, već se o njenom zdravlju starala, vodila je kod logopeda i prihvatala sugestije prvostepenog organa; da se tek nakon sveobuhvatnog utvrđivanja zdravstvenog stanja majke i deteta od strane neuropsihijatra, logopeda i defektologa može utvrditi stvarni razlog stanja maloletne A.T, što prvostepeni organ nije utvrdio; da je nadležni organ bio dužan da sprovede mere korektivnog nadzora i upozori podnositeljku da će, ukoliko ne postupi po tim merama, biti pokrenut postupak za lišenje roditeljskog prava . Drugostepeni organ je u rešenju dalje konstatovao da iz spisa predmeta proizlazi: da je prvostepeni organ započeo rad na ovom slučaju povodom obaveštenja patronažne sestre Doma zdravlja u Zrenjaninu da podnositeljka zbog psihičkih problema ne može da se stara o detetu; da je, prilikom posete 11. marta 2008. godine, dete nađeno neoprano i da je zaudaralo na urin, a da je prilikom posete narednog dana dete bilo okupano i uredno; da je 27. januara 2009. godine konstatovano da majka ne funkcioniše adekvatno u roditeljskoj ulozi i da zajedno sa detetom živi u nekoj vrsti socijalne izolacije; da su načelnik Službe za zdravstvenu zaštitu žena, dece i omladine i šef Razvojnog savetovališta u izjavi dostavljenoj Centru 3. avgusta 2011. godine identifikovali zanemarivanje deteta; da je u periodu od februara 2009. do jula 2011. godine podnositeljka povremeno odvodila dete u Razvojno savetovalište zbog zdravstvenih tegoba, da je prvostepeni organ 19. avgusta 2011. godine sačinio početni plan usluga za maloletnu A.T, koji podnositeljka nije potpisala, uz obrazloženje da ima otpor prema potpisivanju dokumenata; da je u izveštaju logopeda od 26. decembra 2011. godine navedeno da se podnositeljka odaziva na tretmane; da je u sintetizovanom izveštaju voditelja slučaja od 9. januara 2012. godine navedeno da je maloletna A.T. u porodici Tomić ugrožena i nebezbedna, da je prisutan visok stepen zanemarivanja potreba deteta i zaostajanja u razvoju i rizik od usložnjavanja pr oblema, jer ih majka ne prepoznaje , te da je u najboljem interesu deteta da se majci privremeno ograniči pravo na neposredno čuvanje i podizanje deteta, budući da u uslovima u kojima porodica živi nema elementarnih pretpostavki za pravilan psihofizički razvoj deteta, a majka u proteklom periodu nije pružila detetu osnovnu negu i bezbednost na adekvatan način. U obrazloženju rešenja je dalje navedeno da je 12. januara 2012. godine sačinjen obrazloženi zaključak stručnog tima koji sadrži odluku da je u najboljem interesu deteta da se, zbog njegove ugroženosti i zanemarenosti u porodici majke, odsustva kapaciteta majke da prepozna razvojne potrebe deteta i da na njih adekvatno odgovori, kao i psihičkih poteškoća koje majka ima, po hitnom postupku izmesti iz porodice i smesti u hraniteljsku porodicu A.D. iz Žitišta i da mu se obezbedi privremena starateljska zaštita. Drugostepeni organ je, polazeći od navedenog, a imajući u vidu odredbe člana 6. st. 2. i 3, člana 7. stav 3, čl. 60. i 67, člana 132. stav 1, člana 291. i člana 332. stav 2. Porodičnog zakona, našao da je pravilno odlučio prvostepeni organ kada je doneo odluku da se i pre pokretanja postupka za lišenje roditeljskog prava podnositeljke, maloletnoj A.T. privremeno obezbedi smeštaj u hraniteljskoj porodici. Drugostepeni organ je konstatovao da je prvostepeni organ imao saznanja o zanemarivanju A.T. još 12. marta 2008. godine, a da je stručno tretiranje problema započelo tek 3. avgusta 2011. godine i da je dečji razvoj ozbiljno ugrožen nepravovremenim reagovanjem organa starateljstva, kao i propustom da rešenjem odluči o merama korektivnog nadzora nad vršenjem roditeljskog prava podnositeljke, ali da je, uprkos navedenom, pobijanom odlukom aktuelno zaštićen, odnosno poštovan najbolji interes deteta. Takođe je navedeno da su okolnosti slučaja nalagale da se podnositeljki hitno obustavi pravo na neposredno čuvanje i podizanje deteta, a da izabrani oblik zaštite predstavlja najbolji izbor, imajući u vidu stepen zanemarenosti, kao i činjenicu da će hraniteljska porodica kroz individualni pristup moći na adekvatniji način da odgovori potrebama deteta i da osigura bezbednost i uslove za nastavak njegovog pravilnog razvoja.

Presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu u. 6244/12 od 16. jula 2013. godine odbijena je kao neosnovana tužba kojom je podnositeljka ustavne žalbe osporila zakonitost konačnog rešenja od 3. aprila 2012. godine. Navedena presuda dostavljena je punomoćniku podnositeljke ustavne žalbe 17. septembra 2013. godine.

Centar je u dopisu od 11. februara 2014. godine, dostavljenom na zahtev Ustavnog suda, naveo da su aktivnosti Centra definisane kroz plan usluga, a ne rešenjem o korektivnom nadzoru, jer je postojao rizik da bi, ukoliko bi se sprovedene aktivnosti sa podnositeljkom ustavne žalbe formalizovale u vidu rešenja o korektivnom nadzoru, to narušilo postignuti stepen saradnje sa Centrom i da bi podnositeljka „aktivnosti Centra doživela kao ugrožavajuće i ne bi imali pristup porodici i detetu“. U dopisu Centra je, takođe navedeno: da rešenje o korektivnom nadzoru nije doneto nakon zbrinjavanja deteta, jer je za korigovanje postupaka majke prvenstveno bilo neophodno da ona stekne uvid u propuste, a zatim da svoje postupke menja u odnosu na dete ; da je, s obzirom na nedostatak uvida u to i negiranje detetovih problema, procenjeno da korektivni nadzor ne bi imao efekta, a da bi donošenje rešenja uticalo na povlačenje majke, te se kroz planove usluga radilo na razvijanju odnosa deteta i majke i proceni kapaciteta majke za promenu; da je održavanje ličnih odnosa podnositeljke sa detetom imalo za cilj pružanje savetodavne podrške majci po pitanju jačanja roditeljskih kapaciteta, ali da podnositeljka nije stekla adekvatan uvid u potrebe deteta; da je kroz održavanje ličnih kontakata podnositeljke sa detetom pokušano da se utiče na roditeljske kapacitete majke; da je u međuvremenu preminula majka podnositeljke, čija je penzija bila osnovni izvor prihoda porodice, a da je podnositeljka nezaposlena. Centar je, takođe, konstatovao da su na Klinici za bolesti uva, grla i nosa u Novom sadu lekari konstatovali da mal. A.T. nema slušnih problema.

Centar je u dopisu upućenom Ustavnom sudu 30. oktobra 2015. godine naveo: da je 14. marta 2014. godine podneo tužbu Osnovnom sudu u Zrenjaninu radi potpunog lišavanja roditeljskog prava podnositeljke ustavne žalbe u odnosu na maloletnu A.T; da podnositeljka ustavne žalbe početkom 2014. godine već dve godine nije vodila neposrednu brigu o detetu; da je „u to vreme dete bilo učestalo bolesno – česte upale uha koje nisu adekvatno lečene dovele su do problema sa sluhom“, a procenjeno je da majka samostalno neće moći da zadovolji sve zdravstvene potrebe deteta, što je bio još jedan razlog za podnošenje tužbe za lišavanje roditeljskog prava; da je presudom Osnovnog suda u Zrenjaninu P2. 140/14 od 11. septembra 2015. godine, koja je postala pravnosnažna 8. oktobra 2015. godine, odbijen precizirani tužbeni zahtev Centra da se podnositeljka delimično liši roditeljskog prava; da su sudski veštaci, ocenjujući intelektualno, socijalno i emotivno funkcionisanje podnositeljke ustavne žalbe, našli da ona ispoljava adekvatnost u odnosu na realitet u kom funkcioniše, da ima kapacitet da vrši roditeljsko pravo i da prepozna sve rizike koji postoje u vezi sa preuzimanjem deteta. Centar je dalje naveo: da je 9. oktobra 2015. godine održan sastanak stručnog tima sa podnositeljkom ustavne žalbe u vezi sa preuzimanjem deteta i da je dogovoreno da će majka nakon perioda adaptacije, a najkasnije do kraja prvog školskog polugodišta, preuzeti dete; da je taj predlog iznet u podnesku koji je punomoćnik podnositeljke dostavio Centru 15. oktobra 2015. godine; da podnositeljka ustavne žalbe i maloletna A.T. imaju i državljanstvo Australije i da je otac podnositeljke, koji tamo živi, došao 2014. godine u Srbiju i pružio podnositeljki pomoć u vođenju navedenog sudskog postupka; da je podnositeljka ustavne žalbe izrazila nameru da sa detetom otputuje u Australiju kod svog oca, radi privremenog iseljenja.

U Planu usluga koji je sačinio Centar 1. novembra 2012. godine zabeležen je komentar podnositeljke ustavne žalbe da njeno dosadašnje ponašanje opravdava mogućnost češćeg viđanja sa detetom, kao i viđanje bez nadzora, a 30. marta 2012. godine zabeleženo je da se podnositeljka protivi tvrdnji da nema kapacitet da se brine o detetu i da traži dostavljanje medicinske dokumentacije za mal. A.T. za period od oduzimanja od majke.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom , utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da d eca uživaju ljudska prava primereno svom uzrastu i duševnoj zrelosti, da svako dete ima pravo na lično ime, upis u matičnu knjigu rođenih, pravo da sazna svoje poreklo i pravo da očuva svoj identitet, da su deca zaštićena od psihičkog, fizičkog, ekonomskog i svakog drugog iskorišćavanja ili zloupotrebljavanja (član 64. st. 1, 2. i 3.); da roditelji imaju pravo i dužnost da izdržavaju, vaspitavaju i obrazuju svoju decu i da su u tome ravnopravni, a da sva ili pojedina prava mogu jednom ili oboma roditeljima biti oduzeta ili ograničena samo odlukom suda, ako je to u najboljem interesu deteta, u skladu sa zakonom (član 65.); da porodica, majka, samohrani roditelj i dete u Republici Srbiji uživaju posebnu zaštitu, u skladu sa zakonom, da se majci pruža posebna podrška i zaštita pre i posle porođaja, da se posebna zaštita pruža deci o kojoj se roditelji ne staraju i deci koja su ometena u psihičkom ili fizičkom razvoju (član 66.) .

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored već navedenih ustavnih odredaba, relevantne su i sledeće odredbe zakona:

Odredbama Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“, br. 18/05 i 72/11) propisano je: da d ržava ima obavezu da preduzima sve potrebne mere za zaštitu deteta od zanemarivanja, od fizičkog, seksualnog i emocionalnog zlostavljanja te od svake vrste eksploatacije (član 6. stav 1.); da d ržava ima obavezu da poštuje, štiti i unapređuje prava deteta (č lan 6. stav 2.); da je d ržava dužna da detetu bez roditeljskog staranja obezbedi zaštitu u porodičnoj sredini uvek kada je to moguće (č lan 6. stav 6.); da je z abranjena zloupotreba roditeljskog prava (član 7. stav 3.); da d ete ima pravo da živi sa roditeljima i pravo da se roditelji o njemu staraju pre svih drugih, da pravo deteta da živi sa roditeljima može biti ograničeno samo sudskom odlukom kada je to u najboljem interesu deteta i da s ud može doneti odluku o odvajanju deteta od roditelja ako postoje razlozi da se roditelj potpuno ili delimično liši roditeljskog prava ili u slučaju nasilja u porodici (član 60); da je r oditeljsko pravo izvedeno iz dužnosti roditelja i postoji samo u meri koja je potrebna za zaštitu ličnosti, prava i interesa deteta (član 67.); da k orektivni nadzor nad vršenjem roditeljskog prava obavlja organ starateljstva kada donosi odluke kojima ispravlja roditelje u vršenju roditeljskog prava (član 80. stav 1.); da u obavljanju korektivnog nadzora organ starateljstva donosi odluke kojima , pored ostalog, upozorava roditelje na nedostatke u vršenju roditeljskog prava, upućuje roditelje na razgovor u porodično savetovalište ili u ustanovu specijalizovanu za posredovanje u porodičnim odnosima (član 80. stav 2.); da u obavljanju korektivnog nadzora organ starateljstva pokreće i sudske postupke u skladu sa zakonom (član 80. stav 3.); da r oditelj koji zloupotrebljava prava ili grubo zanemaruje dužnosti iz sadržine roditeljskog prava može biti potpuno lišen roditeljskog prava (č lan 81. stav 1.); da r oditelj zloupotrebljava prava iz sadržine roditeljskog prava - ako fizički, seksualno ili emocionalno zlostavlja dete, ako izrabljuje dete sileći ga na preterani rad, ili na rad koji ugrožava moral, zdravlje ili obrazovanje deteta, odnosno na rad koji je zabranjen zakonom , ako podstiče dete na vršenje krivičnih dela , ako navikava dete na odavanje rđavim sklonostima ili ako na drugi način zloupotrebljava prava iz sadržine roditeljskog prava (č lan 81. stav 2.); da ro ditelj grubo zanemaruje dužnosti iz sadržine roditeljskog prava, pored ostalog, ako je napustio dete, ako se uopšte ne stara o detetu sa kojim živi, ako izbegava da izdržava dete , ako s namerom i neopravdano izbegava da stvori uslove za zajednički život sa detetom koje se nalazi u ustanovi socijalne zaštite za smeštaj korisnika (č lan 81. stav 3.); da s udska odluka o potpunom lišenju roditeljskog prava lišava roditelja svih prava i dužnosti iz sadržine roditeljskog prava, osim dužnosti da izdržava dete (č lan 81. stav 4.); da r oditelj koji nesavesno vrši prava ili dužnosti iz sadržine roditeljskog prava može biti delimično lišen roditeljskog prava (član 82. stav 1.); da s udska odluka o delimičnom lišenju roditeljskog prava može lišiti roditelja jednog ili više prava i dužnosti iz sadržine roditeljskog prava, osim dužnosti da izdržava dete (član 82. stav 2.); da se p od starateljstvo stavljaju dete bez roditeljskog staranja - maloletni štićenik ili punoletno lice koje je lišeno poslovne sposobnosti - punoletni štićenik (član 124. ); da će organ starateljstva pokušati najpre da smesti štićenika u srodničku porodicu (č lan 125. stav 4.); da o rgan starateljstva može odlučiti da postavi privremenog staratelja štićeniku, kao i detetu pod roditeljskim staranjem odnosno poslovno sposobnom licu ako proceni da je to neophodno radi privremene zaštite ličnosti, prava ili interesa tih lica (član 132. stav 1.); da je, p od uslovima iz stava 1. ovog člana, organ starateljstva dužan da postavi privremenog staratelja li cu čije je boravište nepoznato, a ono nema zakonskog zastupnika ili punomoćnika, nepoznatom sopstveniku imovine; licu čiji su interesi u suprotnosti sa interesima njegovog zakonskog zastupnika, odnosno licima koja imaju suprotne interese a istog zakonskog zastupnika , stranom državljaninu koji se nalazi ili ima imovinu na teritoriji Republike Srbije, licu koje zahteva da mu bude postavljen privremeni staratelj i za to navede opravdan razlog i drugom licu kada je to predviđeno zakonom (č lan 132. stav 2.); da se o dlukom o postavljanju privremenog staratelja određuje pravni posao ili vrsta pravnog posla koju on može preduzeti u zavisnosti od okolnosti svakog konkretnog slučaja (č lan 132. stav 3.); da s tarateljstvo može da prestane i kada roditelj koji se nije starao o detetu ili se starao o detetu na neodgovarajući način počne da se stara o detetu na odgovarajući način (član 145. stav 2.); da je postupak u vezi sa porodičnim odnosima hitan ako se odnosi na dete ili roditelja koji vrši roditeljsko pravo ( član 204.); da se na postupak organa uprave koji je u vezi sa porodičnim odnosima primenjuju odredbe zakona kojim se uređuje opšti upravni postupak, ako ovim zakonom nije drugačije određeno (č lan 291. stav 1.); da je privremeni zaključak o obezbeđenju smeštaja štićenika organ starateljstva dužan da donese u roku od 24 sata od trenutka kada je obavešten o postojanju potrebe za starateljstvom (član 332. stav 2.).

Saglasno odredbi člana 282. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) , ako postoji ili je bar učinjena verovatnom obaveza stranke, a postoji opasnost da će obavezana stranka na drugi način osujetiti ili znatno otežati izvršenje obaveze, organ nadležan za donošenje rešenja o obavezi stranke može pre donošenja rešenja o toj obavezi doneti privremeni zaključak radi obezbeđenja izvršenja obaveze.

5. Podnositeljka ustavne žalbe ističe da je na osnovu privremenog zaključka bila lišena roditeljskog staranja nad svojim maloletnim detetom u periodu od 16 meseci, a da u tom periodu nije protiv nje pokrenut postupak za lišenje roditeljskog prava, niti drugi sudski postupak.

Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe sa stanovišta prava roditelja zajemčena odredbama člana 65. Ustava, Ustavni sud je najpre konstatovao da iz navedenih odredaba Ustava proizlazi da roditeljima, pre svih drugih lica, pripada pravo i dužnost da se brinu o podizanju, vaspitavanju i obrazovanju svoje dece i da im to pravo može biti oduzeto ili ograničeno samo odlukom suda, ako je to u najboljem interesu deteta i u skladu sa zakonom. Iz navedenih odredaba zakona, po oceni Suda, proizlazi : da je država dužna deci o kojima se roditelji ne staraju da obezbedi zaštitu u porodičnoj sredini uvek kad je to moguće; da zloupotreba roditeljskog prava znači takvo štetno ponašanje roditelja, kada njegovi postupci protivreče interesima deteta u toj meri da je ozbiljno ugrožen njegov fizički, moralni i intelektualni razvoj i da podrazumeva svesno i voljno takvo ponašanje roditelja, zbog kog on može biti oglašen krivim i prema propisima krivičnog zakonodavstva; da grubo zanemarivanje roditeljskih dužnosti postoji ako je propuštanje roditelja da detetu obezbedi emocionalni razvoj, lečenje i bezbedne životn e uslov e u okviru raspoloživih sredstava , posledica njegovog skrivljenog ponašanj a.

Ustavni sud ukazuje da je odredbom člana 8. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Evropska konvencija) utvrđeno, pored ostalog, da svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života i da, prema stavu Evropskog sud a za ljudska prava , uzajamno uživanje roditelja i deteta u međusobnom kontaktu predstavlja suštinski element „porodičnog života” u smislu tog člana Konvencije (videti, pored ostalih, presude Felbab protiv Srbije, broj 14011/07 od 14. aprila 2009. godine i Monory protiv Rumunije i Mađarske, broj 71099/01 od 5. april a 2005. godine). I spitujući postojanje povrede prava na porodični život, Evropski sud za ljudska prava je istakao da svako oduzimanje dece mora biti shvaćeno kao privremena mera, koja treba da prestane čim okolnosti to dopuste, a svaka odluka mora biti doneta u skladu sa ciljem ponovnog uspostavljanja zajedničkog života prirodnih roditelja i deteta (videti, pored ostalih, presud u K.A. protiv Finske, broj 27751/95 od 14. januara 2003. godine). U navedenom predmetu je nadležni organ doneo odluk u da se deca, zbog seksualnog zlostavljalja od strane majke i alkoholizma oba roditelja, oduzmu od roditelja i smeste u hraniteljsku porodicu , a otac se kasnije obraćao ponovo nadležnim organima, zahtevajući da deca budu vraćena njemu, jer su se prilike u međuvremenu promenile, ali je njegov zahtev odbijen. Polazeći od toga da nadležni organi imaju pozitivnu obavezu da preduzmu sve mere koje će olakšati porodično sjedinjavanje što je pre moguće, vodeći istovremeno računa o ostvarenju najboljeg interesa deteta, Evropski sud je našao da nije bilo povrede člana 8. Evropske konvencije u pogledu opravdanja mere oduzimanja dece od roditelja, ali da je bilo povrede prava na poštovanje porodičnog života, kao posledice propuštanja vlasti da preduzmu mere za ponovno sjedinjavanje podnosioca predstavke sa svojom decom .

U presudi Kutzner protiv Nemačke, broj 46544/99, od 26. februara 2002. godine , Evropski sud za ljudska prava je utvrdio da postoji povreda člana 8 . Evropske konvencije, jer ocena psihologa da podnosioci ne mogu uspešno da podižu decu zbog svojih intelektualnih i emotivnih nedostataka, nije dovoljno opravdanje za tako ozbiljno mešanje države u porodični život podnosilaca. Takođe je istaknuto da činjenica da dete može biti smešteno u okruženje za koje je procenjeno da više doprinosi razvoju i dobrobiti deteta, ne znači da dete automatski može biti trajno i prinudno udaljeno iz porodice svojih prirodnih roditelja. Naglašeno je da sve odluke o smeštaju deteta moraju imati privremeni karakter, da se moraju izmeniti čim prilike to dozvole i da sve mere koje se odnose na privremeni smeštaj moraju biti konzistentne sa najvišim ciljem ponovnog ujedinjenja prirodnih roditelja i deteta.

U presudi E.P. protiv Italije, broj 31127/96, o d 16. novembra 1999. godine, iako su postojali nedvosmisleni dokazi da majka pati od hronične psihoze – hipohondrije fokusirane na njenu ćerku, uprkos izveštaju psihologa da se dete osećalo kao zatvorenik u kući, da je često hospitalizovano sa nejasnim dijagnozama, da je bilo bledo, sa oštećenim zubima i problemima u hodanju i uprkos izveštajima da je nakon razdvajanja od majke postala srećno i zdravo dete, Evropski sud je ocenio da su italijanske vlasti povredile pravo na poštovanje porodičnog života majke, jer su propustile da preduzmu sve neophodne korake kako bi osigurali da šansa za ponov no ujedinjenje porodice ne bude zauvek kompromitovana.

Ustavni sud dalje ukazuje da kad roditelji, iz bilo kog razloga, ne postižu zadovoljavajuće rezultate u čuvanju, podizanju i vaspitavanju deteta, prema njima se mogu primeniti porodičnopravne mere koje imaju za cilj zaštitu interesa maloletnog deteta, a kojima se, u manjem ili većem stepenu, ograničavaju ovlašćenja roditelja koja im pripadaju po osnovu vršenja roditeljskog prava. U tom smislu, organ starateljstva obavlja korektivni nadzor nad vršenjem roditeljskog prava donošenjem odluka kojima se ispravljaju roditelji u vršenju tog prava, a ukoliko ne sarađuju ili odbijaju da se povinuju odluci organa starateljstva, odnosno institucije u koju su bili upućeni, mere nadzora mogu biti zamenjene i nekom težom merom, kao što je pokretanje sudsk og postupka za zaštitu prava deteta. To podrazumeva da je organ star ateljstva iscrpeo sve ostale mere, da one nisu dale zadovoljavajuće rezultate, te da mora da interveniše sud u pravcu većeg ograničavanja roditelja u vršenju roditeljskog prava - u postupku za lišenje roditeljskog prava . U suprotnom, organ starateljstva bi preuzeo ovlašćenja suda, koji jedino može da odluči o oduzimanju ili ograničenju prava i dužnost i roditelja da se brinu o podizanju, vaspitavanju i obrazovanju svoje dece , ukoliko oceni da su ispunjeni uslovi za primenu tog pravnog instituta.

Ustavni sud ističe da njegov zadatak nije da bude zamena za organe starateljstva u sprovođenju njihovih nadležnosti vezanih za regulisanje starateljstva nad decom i prava roditelja čija su deca stavljena pod starateljstvo, ali da prilikom utvrđivanja da li su preduzete mere bile neophodne treba razmotriti da li su, u svetlu predmeta kao celine, razlozi koji su navedeni kao opravdanje za njih bili relevantni i dovoljni za ograničavanje prava proditelja. Na takvom stanovištu je i Evropski sud za ljudska prava (videti, pored ostalog, presudu K. i T. protiv Finske, broj 25702/94, od 12. jula 2001. godine). Ustavni sud prihvata da, kada treba dati nalog za hitno zbrinjavanje, nije uvek moguće, niti poželjno, uključiti u postupak donošenja odluke i roditelje, ali se, pre sprovođenja mere privremenog starateljstva, mora proveriti da li je izvršena pažljiva procena uticaja te mere na roditelje i na decu, kao i da li su postojala moguća alternativna rešenja umesto smeštanja dece pod privremeno starateljstvo.

Primenjujući napred navedeno na činjenično stanje koje je utvrđeno u osporenom upravnom postupku, Ustavni sud je našao da je Centar u osporenom rešenju dao detaljne razloge na osnovu kojih je procenio da je maloletna A.T. u porodici T. ugrožena i nebezbedna, da je prisutan visok stepen zanemarivanja potreba deteta i zaostajanja u razvoju i da je u najboljem interesu deteta da se majci privremeno ograniči pravo na neposredno čuvanje i podizanje deteta.

Ustavni sud, međutim, ukazuje na to da privremeno starateljstvo treba da prestane čim to okolnosti dopuste i da sve mere kojima se sprovodi privremeno staranje nad decom treba da budu konzistentne s krajnjim ciljem ponovnog spajanja bioloških roditelja i dece (videti, posebno, citiranu presudu K. i T. protiv Finske), pri čemu pozitivna obaveza da se preduzmu mere za spajanje porodice čim bude moguće pada na nadležne organe i mora uvek biti uravnotežena u odnosu na obavezu da se moraju poštovati najbolji interesi deteta. Prema stanovištu Evropskog suda za ljudska prava, najmanje što se može očekivati od državnih organa jeste da povremeno ponovo provere situaciju kako bi utvrdili da li je došlo do nekog poboljšanja u porodičnom okruženju. Mogućnost ponovnog spajanja progresivno će se smanjivati i na kraju potpuno nestati ukoliko biološkim roditeljima i deci uopšte ne bude dozvoljeno da se viđaju ili ako to bude dopušteno toliko retko da stvaranje prirodne veze između njih ne bude mnogo verovatno.

Ustavni sud je konstatovao da je u rešenju Centra od 17. januara 2012. godine određeno da će navedene mere privremene zaštite trajati dok se ne otklone razlozi zbog kojih su izrečene, odnosno dok u interesu maloletne A. T. ne budu zamenjene drugim odgovarajućim merama, a da iz odgovora koji je Centar dostavio na zahtev Suda proizlazi da je razlog za podnošenje tužbe za potpuno lišavanje podnositeljke ustavne žalbe roditeljskog prava bio i taj što podnositeljka „već dve godine nije vodila neposrednu brigu o detetu, a dete je bilo učestalo bolesno, te je bila procena da majka samostalno neće moći da zadovolji sve zdravstvene potrebe deteta“. Ustavni sud je, takođe, konstatovao da je otac podnositeljke ustavne žalbe, koji živi u Australiji, nakon pokretanja postupka za lišenje roditeljskog prava, pružio pomoć podnositeljki u vođenju tog sudskog postupka, da podnositeljka i mal. A.T. imaju i državljanstvo Australije, te da je podnositeljka, prema navodima Centra, postala opuštenija u kontaktima sa detetom i pokazivala interesovanje za školske obaveze. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je Centar propustio da ozbiljno razmotri mogućnost da se prekine privremeno starateljstvo, ne vodeći računa o svim dokazima o poboljšanju porodične situacije podnositeljke ustavne žalbe. Ovaj sud, s tim u vezi, ističe da je veštačenjem u predmetnom sudskom postupku utvrđeno da podnositeljka ispoljava adekvatnost u odnosu na realitet u kom funkcioniše, da ima kapacitet da vrši roditeljsko pravo i da prepozna sve rizike koji postoje u vezi sa njenim preuzimanjem deteta. S obzirom na to da svako oduzimanje dece mora biti shvaćeno kao privremena mera, koja za krajnji cilj ima ponovno uspostavljanj e zajedničkog živo ta prirodnih roditelja i deteta, Ustavni sud nalazi da je u periodu razdvojenosti podnositeljke ustavne žalbe od maloletne A.T, Centar bio dužan da preduzme sve mere koje bi podnositeljki olakšale porodično sjedinjavanje što je pre moguće, vodeći istovremeno računa o ostvarenju najboljeg interesa deteta. Umesto toga, Centar je ograničio svoje aktivnosti na sprovođenje Plana usluga čiji je opšti cilj bio „stabilna zbrinutost deteta u hraniteljskoj porodici“, a u okviru tog plana je podnositeljka isključivo savetovana kako da se ponaša u kontaktima sa ćerkom koji su održavani jednom mesečno, po sat vremena.

Ustavni sud je utvrdio da su do podnošenja ustavne žalbe podnositeljki bila uskraćena prava roditelja u periodu od godinu dana i pet meseci, na osnovu rešenja Centra o privremenom starateljstvu, da je Centar dve godine i tri meseca nakon donošenja tog rešenja pokrenuo postupak za lišenje podnositeljke ustavne žalbe roditeljskog prava, da je navedeni postupak pravnosnažno okončan odlukom nadležnog suda kojom se tužbeni zahtev odbija kao neosnovan i da je period razdvojenosti podnositeljke od njenog maloletnog deteta, trajao nešto kraće od četiri godine.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da u upravnom postupku koji je vođen pred Centrom za socijalni rad grada Zrenjanina u predmetima br. 57100-303 i 55099-304 nije postignuta pravična ravnoteža između potrebe ostvarenja najboljeg interesa deteta i prava roditelja, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede prava roditelja iz člana 65. Ustava u osporenom postupku, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljki ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava roditelja ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.0 00 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate . Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je posebno imao u vidu period razdvojenosti podnositeljke ustavne žalbe od maloletne ćerke, a uzeo je u obzir praksu ovoga suda i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje. S obzirom na to da je Zakonom o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15) propisan rok od četiri meseca za izvršenje odluke Ustavnog suda kojim je utvrđeno pravo na naknadu materijalne/nematerijalne štete, to je Sud u drugom delu tačke 2. izreke odredio da se dosuđena visina naknade nematerijalne štete podnositeljki ustavne žalbe isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Imajući u vidu da se u ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. i čl. 64. i 66. Ustava vezuje za povredu prava roditelja, Ustavni sud nije razmatrao ustavnu žalbu i sa stanovišta označenih prava.

7. Takođe, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da ovu odluku objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“, s obzirom na značaj koji ima za zaštitu Ustavom garantovanih ljudskih prava i građanskih sloboda.

8. Na osnovu izloženog i odredaba 42 a stav 1 . tačka 5), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić, s.r.