Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Dragoslava Stojiljkovića iz Zaječara, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 7. april 2011. godine, doneo je

REŠENjE

Odbacuje se ustavna žalba Dragoslava Stojiljkovića izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Zaječaru P. 1405/06 od 14. marta 2008. godine i presude Okružnog suda u Zaječaru Gž. 1761/08 od 9. septembra 2008. godine.

Obrazloženje

1. Dragoslav Stojiljković iz Zaječara, vlasnik i direktor d.o.o. „Odesa“ iz Zaječara je, preko punomoćnika Staniše Đergovića, advokata iz Zaječara, 2. decembra 2008. godine izjavio ustavnu žalbu protiv presuda navedenih u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava. Podnosilac navodi da je učešćem u javnom nadmetanju radi prodaje DP „Georad“ u stečaju iz Zaječara, kupio na prodaju oglašenu imovinu i po uplati u celini kupoprodajne cene, sa stečajnim upravnikom zaključio kupoprodajni ugovor, overen od strane suda pod Ov. br. 2177/06 dana 9. juna 2006. godine, sa kojim danom je i formalnopravno postao vlasnik kupljene imovine. Dalje navodi da je nakon zaključenja navedenog ugovora, treće lice protiv njega podnelo tužbu zbog smetanja svojine, sa zahtevom da se uklone objekti sa sporne nepokretnosti, pri čemu je kao dokaz priložen ugovor o kupoprodaji nepokretnosti zaključen sa ZZ „Nova brazda“ iz Zaječara, overenog od strane suda Ov. br. 3236/06 dana 21. avgusta 2006. godine. Smatra da je danom overe ugovora o kupoprodaji od strane suda stekao pravo svojine, i to ne samo učešćem i kupovinom u javnom nadmetanju, već i po osnovu prava preče kupovine, te da je ugovor trećeg lica, odnosno tužioca, u delu kojim je „zahvaćen“ njegovim ugovorom „nevažeći i bespredmetan“. Kako je osporenim presudama usvojen tužbeni zahtev tužioca i podnosiocu naloženo da ukloni montažnu garažu i preda u državinu spornu nepokretnost, podnosilac smatra da su mu takvim odlučivanjem sudova povređena navedena ustavna prava. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporene presude i naloži Okružnom sudu u Zaječaru da usvoji njegovu žalbu izjavljenu protiv osporene prvostepene presude. Takođe predlaže da Ustavni sud do donošenja konačne odluke, odloži ivršenje osporenih presuda.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava. Prema odredbi člana 85. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavna žalba, pored ostalog, mora da sadrži i razloge žalbe i navode u čemu se sastoji povreda ili uskraćivanje zajemčenog prava ili slobode za koje se tvrdi da je povređeno.

Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona proizlazi da je Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povrede ili uskraćivanja označenih ustavnih prava i sloboda, a ne i da kao sud više instance preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku koji je vođen radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. Stoga se i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima će se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine svakog od označenih prava ili sloboda, potkrepiti tvrdnje o njihovoj povredi ili ugrožavanju. Samim tim, formalno pozivanje na pojedine odredbe Ustava, bez navođenja ustavnopravnih razloga i njihovog činjeničnog utemeljenja, ne čini po sebi ustavnu žalbu dopuštenom.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da se jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljeni sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 58. Ustava je utvrđeno: da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.); da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.); da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (stav 3.); da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (stav 4.).

3. U toku prethodnog ispitivanja ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti:

Osporenom presudom Opštinskog suda u Zaječaru P. 1405/06 od 14. marta 2008. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca i stavom prvim izreke obavezan tuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe, da ukloni svoju montažnu garažu površine 0,00,70 ha dimenzija 14 x 5 m sa istočnog dela katastarske parcele broj 5829/56 u ulici Filipa Kljajića broj 12 u mzv. „Selište“ KO Zaječar i da ovaj deo nepokretnosti preda u državinu tužiocu, u roku od 15 dana, pod pretnjom prinudnog izvršenja. Stavom drugim izreke ove presude tuženi je obavezan da tužiocu isplati 42.100,00 dinara na ime naknade troškova parničnog postupka. U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, navedeno da je tuženom bilo poznato da kupuje samo sporni objekat, a ne i zemljište ispod spornog objekta, te da mu je nuđena mogućnost da odustane od zaključenja ugovora o kupoprodaji spornog objekta, na osnovu čega je prvostepeni sud utvrdio da je tuženi vlasnik sporne montažne garaže kao objekta, ali da nema pravo korišćenja zemljišta ispod ovog objekta, već da na osnovu ugovora o kupoprodaji to pravo ima tužilac.

Osporenom presudom Okružnog suda u Zaječaru Gž. 1761/08 od 9. septembra 2008. godine odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena presuda Opštinskog suda u Zaječaru P. 1405/06 od 14. marta 2008. godine. U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, navedeno da je prvostepeni sud na osnovu dokaza sadržanih u pobijanoj presudi utvrdio sledeće: da je sporna garaža montažni objekat i da se nalazi na katastarskoj parceli broj 5829/56 u mzv. „Selište“ u ulici Filipa Kljajića broj 12 KO Zaječar; da se na tom mestu nalazi više od 30 godina; da je tužilac nosilac prava korišćenja na spornoj katastarskoj parceli po osnovu ugovora o kupoprodaji, overenog pred Opštinskim sudom u Zaječaru 21. avgusta 2006. godine Ov.br. 3230/06, što je u skladu sa navedenim ugovorom i prepisom Pl. 16746 Službe za katastar nepokretnosti u Zaječaru od 4. oktobra 2006. godine; da je tuženi vlasnik sporne montažne garaže po osnovu ugovora o kupoprodaji nepokretne imovine, overenog pred Opštinskim sudom u Zaječaru 9. juna 2006. godine Ov. br. 2177/06, što je u skladu sa navedenim ugovorom i kopijom plana Službe za katastar nepokretnosti Zaječar od 5. oktobra 2006. godine; da je na osnovu iskaza svedoka, neposrednim uviđajem na licu mesta i uvidom u spise predmeta Trgovinskog suda u Zaječaru St. 585/02 utvrđeno da je tuženi po osnovu navedenog kupoprodajnog ugovora kupio samo montažnu garažu, ne i zemljište ispod nje, te da nesporno isto pripada parceli tužioca koju je takođe kupio po navedenom ugovoru o kupoprodaji. Dalje se navodi da je na pravilno utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo i usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog da navedenu montažnu garažu ukloni sa parcele tužioca i da ovaj deo nepokretnosti preda u državinu tužiocu.

4. U sprovedenom postupku Ustavni sud je utvrdio da u ustavnoj žalbi nisu navedeni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da su osporene presude donete uz proizvoljnu ili diskriminacionu primenu prava, čime bi ukazalo na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe, a što bi dovelo do povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Po oceni Ustavnog suda, navodi ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje predstavljaju posledicu pogrešne ocene i tumačenja utvrđenog činjeničnog stanja i zakonskih odredaba od strane podnosioca, koji od Ustavnog suda, u suštini, zahteva da ispita zakonitost osporenih presuda.

Ocenjujući osnovanost navoda o povredi prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud je dalje konstatovao da je u nadležnosti redovnih sudova da u imovinskim sporovima između pojedinaca utvrđuje, između ostalog, prirodu i granice međusobnih prava i obaveza stranaka u tom parničnom postupku, što nužno ima za posledicu donošenje nepovoljne odluke za jednu od stranaka u sporu. Međutim, činjenica da je jedna stranka u imovinskoj parnici neizbežno neuspešna, sama po sebi, nije dovoljna da bi se utvrdila povreda njenog Ustavom zajemčenog prava na imovinu. Mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona koje se jemči odredbom člana 58. stav 1. Ustava, prvenstveno se odnosi na akte javne vlasti, odnosno mere koje preduzima država u cilju ograničenja ili oduzimanja imovine nekog lica. Za razliku od sporova koji se vode zbog mešanja države u nečiju imovinu, u imovinskim sporovima između pojedinaca, kao što je u ovom slučaju parnični postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, povreda imovinskih prava koja nesporno spadaju u domen građanskih prava prvenstveno treba da bude sagledana u odnosu na garancije iz člana 32. stav 1. Ustava. Imajući u vidu da je Ustavni sud ocenio da nisu prihvatljivi navodi podnosioca o tome da mu je osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje, ne postoje ni ustavnopravni razlozi koji bi bili osnov za tvrdnju da je podnosiocu povređeno pravo na imovinu (vidi: odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Kuchar i Stis protiv Češke, 21. oktobar 1998. godine, broj aplikacije 37527/97 i odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Investylia Public Company Limited protiv Kipra, 17. septembar 2009. godine, broj aplikacije 24321/05).

Ocenjujući da u ustavnoj žalbi nisu navedeni razlozi koji bi opravdali tvrdnju da postoji povreda označenih ustavnih prava podnosioca ustavne žalbe, te imajući u vidu da podnosilac ustavne žalbe od Ustavnog suda traži ocenu zakonitosti osporenih presuda, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

5. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević