Prema odredbi člana 395. Zakona o obligacionim odnosima dinarska protivvrednost deviznog iznosa može se zahtevati i dosuditi samo ako je novčana obaveza glasila na plaćanje u nekoj stranoj valuti.U konkretnom slučaju takve obaveze nije bilo, pa nije bilo zakonskog osnova za usvajanje zahteva za isplatu dinarske protivvrednosti deviznog iznosa. Prvostepeni sud se jedino eventualno mogao poslužiti odnosom dinarske vrednosti prema deviznom iznosu kod utvrđivanja visine štete, s obzirom da se šteta dogodila u vreme enormne inflacije kada se dinarski izraz štete svakodnevno menjao.