Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Vesne Brbaklić Ibrahimović iz Sombora, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 14. aprila 2011. godine, doneo je

REŠENjE

Odbacuje se ustavna žalba Vesne Brbaklić Ibrahimović izjavljena protiv presude Okružnog suda u Somboru K. 53/02 od 30. septembra 2002. godine, presude Vrhovnog suda Srbije Kž.1 1732/02 od 3. aprila 2003. godine, rešenja Višeg suda u Somboru Kv. 70/10 od 26. jula 2010. godine i rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Kž. II 1924/10 od 19. avgusta 2010. godine.

Obrazloženje

1. Vesna Brbaklić Ibrahimović iz Sombora podnela je Ustavnom sudu 5. oktobra 2010. godine ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Somboru K. 53/02 od 30. septembra 2002. godine, presude Vrhovnog suda Srbije Kž.1 1732/02 od 3. aprila 2003. godine, rešenja Višeg suda u Somboru Kv. 70/10 od 26. jula 2010. godine i rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Kž. II 1924/10 od 19. avgusta 2010. godine, zbog povrede prava na slobodu i bezbednost, prava na pravično suđenje, prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu, prava na rehabilitaciju i naknadu štete i prava na slobodu kretanja, zajemčenih odredbama člana 27. stav 1, člana 32. stav 1, člana 34. stav 3, člana 35. st. 1. i 2. i člana 39. st. 1. i 2. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da je podnositeljka ustavne žalbe osporenom presudom Okružnog suda u Somboru K. 53/02 od 30. septembra 2002. godine, koja je potvrđena osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Kž.1 1732/02 od 3. aprila 2003. godine, oglašena krivom za izvršenje krivičnog dela, nakon čega je izdržala i kaznu zatvora na koju je tom presudom bila osuđena; da su podnositeljki ustavne žalbe povređena prava na slobodu i bezbednost i prava na slobodu kretanja, s obzirom na to da je osuđena na bazi nepostojećih dokaza na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine i šest meseci; da je pravo na pravnu sigurnost u kaznenom pravu podnositeljki ustavne žalbe povređeno, jer je „evidentno narušena" pretpostavka njene nevinosti kao postulat krivičnog zakonodavstva; da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno ustavno pravo na rehabilitaciju i naknadu štete, jer je na bazi nepostojećeg dokaza osuđena na navedenu kaznu zatvora; da je ustavno pravo na pravično suđenje podnositeljki ustavne žalbe povređeno jer joj je pobijanim rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Kž. II 1924/10 od 19. avgusta 2010. godine uskraćeno pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i javno raspravi i odluči o osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje krivičnog postupka K. 53/02, kao i optužbama protiv nje; da su i Viši sud u Somboru i Apelacioni sud u Novom Sadu morali dozvoliti ponavljanje krivičnog postupka u predmetu K. 53/02, jer je nepostojeća isprava bila osnov za donošenje osuđujuće presude protiv podnositeljke ustavne žalbe. Podnositeljka ustavne žalbe je zahtevala da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da su joj osporenim aktima povređena označena ustavna prava, poništi osporene akte i naredi ponavljanje krivičnog postupka okončanog presudom Okružnog suda u Somboru K. 53/02 od 30. septembra 2002. godine.

2. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik PC", broj 109/07), koji je stupio na snagu 6. decembra 2007. godine, sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

Odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona proizlazi, pored ostalog, da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnog akta koji je donet ili radnje koja je izvršena nakon proglašenja Ustava Republike Srbije, odnosno nakon 8. novembra 2006. godine.

3. U sprovedenom prethodnom postupku Ustavni sud je utvrdio: da su osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Kž.1 1732/02 od 3. aprila 2003. godine odbijene kao neosnovane žalbe optužene, ovde podnositeljke ustavne žalbe, i njenog branioca izjavljene protiv osporene presude Okružnog suda u Somboru K. 53/02 od 30. septembra 2002. godine, koja je i potvrđena; da je osporenim prvostepenim rešenjem Višeg suda u Somboru Kv. 70/10 od 26. jula 2010. godine odbijen kao neosnovan zahtev branioca osuđene, ovde podnositeljke ustavne žalbe, za ponavljanje krivičnog postupka okončanog presudom Okružnog suda u Somboru K. 53/02 od 30. septembra 2002. godine, a koja je potvrđena presudom Vrhovnog suda Srbije Kž.1 1732/02 od 3. aprila 2003. godine; da je osporenim drugostepenim rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Kž.P 1924/10 od 19. avgusta 2010. godine odbijena kao neosnovana žalba branioca osuđene izjavljena protiv osporenog prvostepenog rešenja.

4. Ustavni sud je utvrdio da podnositeljka ustavne žalbe osporava kako sudske odluke donete u krivičnom postupku vođenom protiv nje, koji je pravnosnažno okončan pre donošenja Ustava od 2006. godine, tako i pojedinačne pravne akte kojima je odlučeno o njenom zahtevu za ponavljanje tog krivičnog postupka. Iz navoda ustavne žalbe, prema oceni Ustavnog suda, nesumnjivo proizlazi da se povrede prava na slobodu i bezbednost, prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu, prava na rehabilitaciju i naknadu štete i prava na slobodu kretanja isključivo ističu u odnosu na krivični postupak pravnosnažno okončan osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Kž.11732/02 od 3. aprila 2003. godine, a da se povreda prava na pravično suđenje ističe u odnosu na postupak po zahtevu za ponavljanje krivičnog postupka u kome su doneta osporena rešenja Višeg suda u Somboru i Apelacionog suda u Novom Sadu, odnosno da se istaknute povrede ostalih označenih ustavnih prava ne odnose na ovaj postupak.

5. U odnosu na osporene presude Okružnog suda u Somboru K. 53/02 od 30. septembra 2002. godine i Vrhovnog suda Srbije Kž.1 1732/02 od 3. alrila 2003. godine, Ustavni sud je utvrdio da su obe ove presude donete pre proglašenja Ustava Republike Srbije. Kako je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe da je osporeni akt donet posle proglašenja Ustava, Ustavni sud je podnetu ustavnu žalbu u ovom delu odbacio kao nedopuštenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje procesne pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje u ovoj pravnoj stvari.

6. U odnosu na osporena rešenja Višeg suda u Somboru Kv. 70/10 od 26. jula 2010. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Kž. II1924/10 od 19. avgusta 2010. godine, kojima je, prema tvrdnjama podnositeljke ustavne žalbe, njoj povređeno pravo na pravično suđenje, Ustavni sud ocenjuje da ovim rešenjima nije odlučivano o optužbi protiv podnositeljke ustavne žalbe, već da su ista doneta u postupku po zahtevu za ponavljanje krivičnog postupka, podnetom na osnovu odredaba čl. 404. do 414. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ", br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik PC", br. 58/04, 85/05,115/05,49/07,122/08, 72/09 i 76/10).

Kako osporena rešenja nisu doneta u postupku odlučivanja o optužbi protiv podnositeljke ustavne žalbe, o čemu je već odlučeno u pravnosnažno okončanom krivičnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da navedena rešenja ne predstavljaju pojedinačne pravne akte protiv kojih se, zbog povrede prava na pravično suđenje, a y smislu odredaba člana 170. Ustava i člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavna žalba može izjaviti. Ovakav pravni stav Ustavni sud je izrazio u više rešenja (videti: Rešenje Už -2145/2009 od 21. januara 2010. godine), a odlučujući u ovom predmetu Ustavni sud je imao u vidu istovetan stav Evropske komisije za ljudska prava u predmetu X. protiv Austrije (Odluka o dopustivosti broj 7761/77 od 8. maja 1978. godine) gde je Komisija zauzela stav da se član 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, koji jemči pravo na pravično suđenje, ne primenjuje na postupak povodom zahteva za ponavljanje pravnosnažno okončanog postupka, jer takav postupak „ne utvrđuje osnovanost bilo kakve krivične optužbe protiv podnosioca", već samo da li će biti odobreno ponovno suđenje ili ne.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je izjavljenu ustavnu žalbu i u ovom delu odbacio, kao nedopuštenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje u ovoj pravnoj stvari.

7. S obzirom na sve navedeno Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević