Po mišljenju prvostepenog suda tužbeni zahtev u odnosu na drugotuženog je osnovan jer je drugotuženi kao jemac potpisima na menicama prihvatio garanciju za ispunjenje obaveze prvotuženog po zaključenom ugovoru o kratkoročnom kreditu.Ovako činjenično utvrđenje prvostepenog suda u odnosu na drugotuženog je nepotpuno, a pravni zaključak pogrešan.Na licu menica čije su fotokopije priložene uz tužbu, nalaze se samo potpisi zakonskog zastupnika drugotuženog kao fizičkog lica, a ne firma drugotuženog, pa je u ovom slučaju avalista H. S. kao fizičko lice, a ne drugotuženi kao pravno lice. To što se na poleđini menica nalaze potpisi zakonskog zastupnika drugotuženog i pečati drugotuženog ne znači da i drugotuženi ima svojstvo avaliste. Uz potpise zakonskog zastupnika drugotuženog i pečate drugotuženog nema izjava o avalu ni datuma avaliranja menice pa se tzv. bjanko avalom (potpisima i pečatima) na poleđini menica ne stiče svojstvo avaliste. Samo po formi Tzv. puni aval se može dati i na nekom drugom delu menice (poleđini) jer iz njegove sadržine nedvosmisleno proizilazi da se radi o meničnom avalu, a ne nekoj drugoj meničnoj radnji. Da bi bjanko aval bio pravno valjan, potpisi avaliste moraju da budu stavljeni na licu menice ispod meničnog sloga, kako bi se znalo da se radi o avalu (član 30. Zakona o menici).U ovom slučaju u pitanju je bjanko indosament, a drugotuženi je indosant koji solidarno odgovara sa ostalim meničnim dužnicima . Kako je indosant regresni menični dužnik, drugotuženi bi bio obavezan isplatiti utuženi iznos samo ako su menice podnete na naplatu i ako je odbijanje isplata utvrđeno protestom (član 42. do 53. Zakona o menici).