Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Gojka Stevanovića iz Ivanjice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 24. februara 2010. godine, doneo je

ODLUKU

1. Usvaja se ustavna žalba Gojka Stevanovića i utvrđuje se da je u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Ivanjici u predmetu P. 220/99 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Usvaja se ustavna žalba Gojka Stevanovića i utvrđuje da je rešenjem Opštinskog suda u Ivanjici P. 220/99 od 1. novembra 2006. godine i rešenjem Okružnog suda u Užicu Gž. 426/07 od 19. novembra 2007. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

3. Ova Odluka će se objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

Obrazloženje

1. Gojko Stevanović iz Ivanjice je 15. januara 2008. godine, preko punomoćnika, advokata Petra Lukačevića iz Ivanjice, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Opštinskog suda u Ivanjici P. 220/99 od 1. novembra 2006. godine i rešenja Okružnog suda u Užicu Gž. 426/07 od 19. novembra 2007. godine, zbog povrede prava iz čl. 3, 21. i 32. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je 1996. godine podneo Opštinskom sudu u Ivanjici tužbu zbog smetanja poseda i da je, i pored toga što je sud bio dužan da hitno postupa u ovoj pravnoj stvari, saglasno odredbama Zakona o parničnom postupku, parnični postupak trajao 11 godina, zbog čega smatra da je povređeno njegovo pravo na suđenje u razumnom roku. Ističe i da u obrazloženju osporenog prvostepenog rešenja sud nije naveo materijalnopravnu odredbu odgovarajućeg zakona na osnovu koje je odbio njegov tužbeni zahtev u delu u kome je tražio otklanjanje posledica utvrđenog smetanja, tj. vraćanje u pređašnje stanje i da je “ovakvo postupanje nezabeleženo i da je takva situacija u ovoj vrsti spora nemoguća“. Napominje i da drugostepeni sud u postupku po žalbi nije cenio navode podnosioca ustavne žalbe o arbitrernoj primeni prava od strane prvostepenog suda i da je time povređeno i njegovo pravo na pravično suđenje. Podnosilac ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporena rešenja “kao neustavna i nezakonita“.

2. Na zahtev Ustavnog suda, Opštinski sud u Ivanjici je 30. novembra 2009. godine dostavio na uvid spise predmeta P. 220/99 i izjašnjenje u kome je hronološki izloženo postupanje suda u ovoj pravnoj stvari.

Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Ivanjici P. 220/99 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Gojko Stevanović - ovde podnosilac ustavne žalbe je 22. jula 1996. godine podneo Opštinskom sudu u Ivanjici tužbu protiv Gojka Milutinovića i Sretena Milutinovića zbog smetanja poseda, budući da su tuženi 19. jula 1996. godine istovarili zemlju i drva na putu na kome tužilac ima pravo prolaza (tužilac je pravo službenosti stekao na osnovu presude Opštinskog suda u Ivanjici P. 646/79 od 19. septembra 1980. godine). Tužilac je predložio da sud utvrdi da su tuženi izvršili smetanje njegovog poseda, da naloži tuženima da uspostave pređašnje stanje tako što će ukloniti zemlju i drva sa puta koji predstavlja poslužno dobro i da plate tužiocu troškove spora. Tražio je i da sud donese privremenu meru kojom će naložiti tuženima da uspostave pređašnje stanje. Predmet je zaveden pod brojem P. 481/96 u navedenom opštinskom sudu.

Opštinski sud u Ivanjici je 23. jula 1996. godine doneo rešenje P. 481/96, kojim je usvojio zahtev tužioca za određivanje privremene mere. Tužilac je podneskom od 26. jula 1996. godine tražio od prvostepenog suda da u potpunosti sprovede privremenu meru i istakao da nema osnova da se menja trasa puta na kome vrši pravo službenosti. Takođe je predložio da se dopuni privremena mera, tako što će se zabraniti tuženima da vrše radove na spornom putu i tražio da prvostepeni sud zakaže ročište za glavnu raspravu.

Opštinski sud u Ivanjici je 27. januara 1998. godine održao prvo ročište za glavnu raspravu u ovoj pravnoj stvari, a 2. marta 1998. godine doneo je rešenje P. 481/96, kojim je: u stavu I izreke usvojio tužbeni zahtev tužioca i utvrdio da su tuženi smetali tužioca u mirnoj državini prava službenosti; u stavu II izreke odbio tužbeni zahtev tužioca u delu kojim je tražio da tuženi otklone posledice utvrđenog smetanja; u stavu III izreke ukinuo rešenje P. 481/96 od 23. jula 1996. godine, kojim je određena privremena mera; u stavu IV izreke obavezao tužene da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplate iznos od 337,50 dinara. U obrazloženju prvostepenog rešenja je navedeno: da su tuženi istovarili zemlju i drva na putu na kome tužilac ima pravo prolaza; da su tuženi na navedeni način smetali tužioca; da je neosnovan zahtev tužioca da se kao posledica utvrđenog smetanja državine uspostavi pređašnje stanje, jer tužilac može pod povoljnijim uslovima prolaziti na izmenjenoj trasi puta; da je izmenjena trasa puta povoljnija i za tužene, saglasno načelu poštede poslužnog dobra.

Postupajući po žalbi tužioca, Okružni sud u Užicu je 17. februara 1999. godine doneo rešenje Gž. 1530/98, kojim je ukinuo rešenje Opštinskog suda u Ivanjici P. 481/96 od 2. marta 1998. godine u st. II, III i IV izreke i vratio predmet prvostepenom sudu na ponovno postupanje i odlučivanje. U obrazloženju drugostepenog rešenja je istaknuto: da je prvostepeni sud nepotpuno utvrdio činjenično stanje; da se saslušanjem svedoka ne mogu u potpunosti utvrditi činjenice u pogledu pogodnosti prolaska tužioca izmenjenom trasom puta; da će u ponovnom postupku prvostepeni sud izvršiti uviđaj i obaviti veštačenje, te na nesumnjiv način utvrditi – kolika je količina zemlje i drva ostavljena od strane tuženih na spornom delu puta i koliki su troškovi njihovog uklanjanja, da li izmenjena trasa puta ide preko iste poslužne parcele tuženih ili preko parcele drugog lica i da li su uslovi prolaska na izmenjenoj trasi bolji u odnosu na prvobitnu trasu puta.

Novi postupajući sudija u ovom predmetu je 27. decembra 2001. godine naložio da se drugostepeno rešenje dostavi parničnim strankama. Predmet je zaveden pod brojem P. 220/99.

Tužilac je podnescima od 1. marta, 5. aprila i 12. juna 2002. godine tražio od prvostepenog suda da hitno postupi u ovoj pravnoj stvari i zakaže ročište za glavnu raspravu.

U ponovnom postupku, Opštinski sud u Ivanjici je izvršio uviđaj i izveo dokaze veštačenjem (geometar, veštak saobraćajne struke i veštak građevinske struke), a na ročištu za glavnu raspravu od 25. decembra 2003. godine je naložio veštaku saobraćajne struke da dopuni svoj nalaz i mišljenje i odlučio da naredno ročište zakaže nakon prispeća dopune nalaza.

Opštinski sud u Ivanjici je 5. jula 2006. godine održao naredno ročište za glavnu raspravu i pored toga što veštak saobraćajne struke nije dostavio dopunu nalaza i mišljenja, a navedeni veštak je tek 16. avgusta 2006. godine postupio po trećem nalogu prvostepenog suda.

Isti Opštinski sud je 1. novembra 2006. godine doneo osporeno rešenje P. 220/99 kojim je odbio tužbeni zahtev tužioca da tuženi uklone postavljene prepreke sa spornog puta. U obrazloženju ovog rešenja je navedeno: da je rešenje Opštinskog suda u Ivanjici P. 481/96 od 2. marta 1998. godine u stavu I izreke postalo pravosnažno i da je utvrđeno da su tuženi smetali tužioca u mirnoj državini puta; da je prvostepeni sud cenio nalaze veštaka geodetske, građevinske i saobraćajne struke; da se izmenjena trasa puta prostire isključivo preko parcele prvotuženog i da ne zalazi u parcelu trećeg lica; da izmenjena trasa puta predstavlja povoljniju alternativu u odnosu na ranije postojeći pravac puta; da su troškovi uklanjanja zemlje višestruko veći od troškova izgradnje nove trase puta; da je stoga neosnovan zahtev tužioca za uklanjanje navedenih prepreka i vraćanje puta u prvobitnu trasu i da nema osnova da se put dovede u nepovoljnije stanje, imajući u vidu nalaz veštaka saobraćajne struke.

Tužilac je 24. januara 2007. godine podneo žalbu protiv osporenog prvostepenog rešenja.

Okružni sud u Užicu je 19. novembra 2007. godine doneo osporeno rešenje Gž. 426/07, kojim je potvrdio rešenje Opštinskog suda u Ivanjici P. 220/99 od 1. novembra 2006. godine i odbio žalbu tužioca, prihvatajući u celini obrazloženje prvostepenog suda i ističući da u radnjama tuženih na izmeštanju trase spornog puta preko svoje parcele nema namere smetanja državine, niti protivpravnosti i da je tužiocu omogućeno da pod najoptimalnijim uslovima vrši pravo službenosti na poslužnoj parceli tuženih.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i “Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) (u daljem tekstu: ranije važeći ZPP), koji je važio u vreme podnošenja tužbe u predmetnom parničnom postupku, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da će pri određivanju rokova i ročišta po tužbama zbog smetanja poseda sud uvek obraćati pažnju na potrebu hitnog rešavanja prema prirodi svakog pojedinog slučaja (član 440.); da će se raspravljanje o tužbi zbog smetanja poseda ograničiti samo na pretresanje i dokazivanje činjenica poslednjeg stanja poseda i nastalog smetanja i da je isključeno pretresanje o pravu na posed, o pravnom osnovu, savesnosti ili nesavesnosti poseda ili o zahtevima za naknadu štete (član 441.); da u toku postupka sud može po službenoj dužnosti i bez saslušanja protivne stranke odrediti privremene mere koje se primenjuju u izvršnom postupku radi otklanjanja hitne opasnosti protivpravnog oštećenja ili sprečavanja nasilja ili otklanjanja nenadoknadive štete i da protiv ovog rešenja nije dozvoljena posebna žalba (član 442.).

Zakon o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine, ima sadržinski slične odredbe sa navedenim odredbama ranije važećeg ZPP koje se odnose na efikasno postupanje parničnog suda i posebna pravila postupka u parnicama zbog smetanja poseda, a odredbom člana 448. stav 2. Zakona je propisano da će sud doneti odluku o tužbi zbog smetanja državine u roku do 90 dana.

Odredbama Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa (“Službeni list SFRJ“, br. 6/80 i 36/90, “Službeni list SRJ“, broj 29/96 i “Službeni glasnik RS“, broj 115/05) je propisano: da se stvarna službenost vrši na način kojim se najmanje opterećuje poslužno dobro (član 50. stav 1.); da državinu prava stvarne službenosti ima lice koje faktički koristi nepokretnost drugog lica u obimu koji odgovara sadržini te službenosti (član 70. stav 3.); da svaki držalac stvari i prava ima pravo na zaštitu od uznemiravanja ili oduzimanja državine (član 75.); da se sudska zaštita od uznemiravanja, odnosno oduzimanja državine može tražiti u roku od 30 dana od dana saznanja za smetanje i učinioca, a najkasnije u roku od godinu dana od nastalog smetanja (član 77.); da sud pruža zaštitu prema poslednjem stanju državine i nastalom smetanju, pri čemu nije od uticaja pravo na državinu, pravni osnov državine i savesnost držaoca (član 78. stav 1.); da se odlukom o zahtevu za zaštitu od smetanja državine određuju zabrana daljeg uznemiravanja državine pod pretnjom novčane kazne, odnosno vraćanja oduzete državine, kao i druge mere potrebne za zaštitu od daljeg smetanja (član 79.).

5. Ocenjujući navode i razloge iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 22. jula 1996. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Ivanjici, a da je okončan donošenjem rešenja Okružnog suda u Užicu Gž. 426/07 od 19. novembra 2007. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog sudskog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je on trajao 11 godina i četiri meseca, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi prouzrokovala duže trajanje parničnog postupka. Naime, Opštinski sud u Ivanjici je jedino trebalo da utvrdi da li je podnosilac ustavne žalbe imao mirnu državinu prava službenosti i da li su ga tuženi ometali u vršenju faktičke vlasti na stvari.

Razmatrajući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac imao legitiman interes da nesmetano koristi poslužno dobro tuženih – put za potrebu prolaza.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je utvrdio da je on preduzeo sve procesne radnje da se ovaj parnični postupak okonča u najkraćem mogućem roku. Naime, podnosilac ustavne žalbe je, pored ostalog, prisustvovao na svim ročištima za glavnu raspravu i u više navrata je urgirao prvostepenom sudu da hitno odluči o njegovom tužbenom zahtevu.

Ispitujući ponašanje sudova u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je našao da je nedelotvorno i pogrešno postupanje prvostepenog i drugostepenog suda koji su vodili parnični postupak isključivo dovelo do njegovog neopravdanog i nerazumno dugog trajanja. Najpre, predmetni parnični postupak je trajao više od 11 godina iako je, saglasno odredbama ranije važećeg ZPP i Zakona o parničnom postupku, sud bio dužan da obrati pažnju na potrebu hitnog rešavanja spora (valja naglasiti i da je, saglasno odredbi člana 448. stav 2. važećeg Zakona o parničnom postupku, sud dužan da donese odluku o tužbi zbog smetanja državine u roku do 90 dana). Imajući u vidu odredbu člana 441. ranije važećeg ZPP, prirodu sporova zbog smetanja poseda i suštinu državinske zaštite, Ustavni sud je ocenio da u konkretnom slučaju prvostepeni sud nije trebalo da, u smislu načela poštede poslužnog dobra, utvrđuje činjenice o premeštanju službenosti prolaza na drugu trasu na parceli tuženih, čime je u značajnoj meri doprineo dugom trajanju parničnog postupka. Naime, državina se kao faktičko stanje štiti u interesu društvenog reda i mira, kako bi se sprečilo da jedan protivpravni akt izazove seriju sličnih akata, a sud u državinskim (posesornim) sporovima ne raspravlja o pravnim pitanjima, čime se obezbeđuje da se pravna zaštita pruži po skraćenoj proceduri. Stoga, Ustavni sud smatra da je u predmetnom parničnom postupku Opštinski sud u Ivanjici trebalo isključivo da utvrdi da li odnos podnosioca ustavne žalbe prema spornom putu ima karakter državine i da li radnje tuženih predstavljaju smetanje državine podnosioca, a nije trebalo da razmatra zahtev tuženih za premeštanje službenosti prolaza, jer se o tome raspravlja u posebnom postupku, koji je petitorne prirode. U tom smislu, Ustavni sud nalazi i da Okružni sud u Užicu snosi odgovornost za nerazumno dugo trajanje ovog postupka, jer je u obrazloženju rešenja Gž. 1530/98 od 17. februara 1999. godine naložio prvostepenom sudu da putem veštaka odgovarajuće struke utvrdi da li postoje uslovi za izmeštanje navedene službenosti. Takođe, Ustavni sud je uvidom u spise predmeta konstatovao četiri perioda neaktivnosti i pasivnog držanja postupajućih sudova. Prvi period neaktivnosti jeste period od godinu dana i šest meseci, od 23. jula 1996. godine kada je Opštinski sud u Ivanjici doneo rešenje o privremenoj meri P. 481/96, do 27. januara 1998. godine kada je prvostepeni sud održao prvo ročište za glavnu raspravu u ovoj pravnoj stvari. Drugi period neaktivnosti jeste period od dve godine i 11 meseci, od 17. februara 1999. godine kada je Okružni sud u Užicu doneo rešenje Gž. 1530/98, do 5. januara 2002. godine, kada su tek parnične stranke primile navedeno drugostepeno rešenje. Treći period neaktivnosti je period od šest meseci i 15 dana, od 30. novembra 2002. godine kada je geometar dostavio Opštinskom sudu u Ivanjici svoj nalaz i mišljenje, do 16. juna 2003. godine kada je prvostepeni sud naložio navedenom veštaku da dopuni nalaz i mišljenje. Četvrti period neaktivnosti je period od dve godine i četiri meseca, od 25. decembra 2003. godine kada je prvostepeni sud naložio veštaku saobraćajne struke da dopuni nalaz i mišljenje, do 5. jula 2006. godine kada je Opštinski sud u Ivanjici održao naredno ročište za glavnu raspravu u ovoj pravnoj stvari. S obzirom na to da je veštak saobraćajne struke tek 16. avgusta 2006. godine dostavio prvostepenom sudu dopunu nalaza i mišljenja, Ustavni sud ističe da je osnovna dužnost suda u parničnom postupku da obezbedi da svi učesnici u postupku postupaju na takav način da se izbegne nepotrebno odugovlačenje i da preduzme odgovarajuće mere da spreči suprotno postupanje. Budući da prilikom odlučivanja u postupku po ustavnoj žalbi Ustavni sud uvažava i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, treba istaći stav Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, po kome postoji odgovornost suda, tj. države zbog dužine trajanja veštačenja (videti presudu u predmetu Zimmerman and Steiner protiv Švajcarske od 13. jula 1983. godine).

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, zasnovana na praksi i standardima ovog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Ivanjici u predmetu P. 220/99, pa je u tom delu ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, broj 109/07), i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Ispitujući navode podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je imao u vidu specifičnost državinskih sporova i suštinu državinske zaštite. Naime, sud u državinskim sporovima utvrđuje jedino činjenice poslednjeg stanja državine i nastalog smetanja, odnosno oduzimanja državine i ne raspravlja o pravnim pitanjima poput prava na državinu, pravnom osnovu državine i savesnosti držaoca i time na brz i efikasan način obezbeđuje zaštitu prava držaoca. Postupajući po tužbi u navedenim sporovima, parnični sud usvaja tužbeni zahtev u slučaju kada utvrdi nastalo smetanje, odnosno oduzimanje državine, i, u smislu odredbe člana 78. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, naređuje da se uspostavi pređašnje stanje (predaja oduzete stvari tužiocu, preduzimanje radnji kojima se otklanja materijalno stanje nastalo smetanjem državine) ili obustavi smetanje i izriče zabranu daljeg smetanja državine, pod pretnjom novčane kazne. U konkretnom slučaju, Opštinski sud u Ivanjici je osporenim rešenjem P. 220/99 od 1. novembra 2006. godine odbio tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe kojim je tražio da tuženi otklone posledice nastalog smetanja državine, jer je, raspravljajući o premeštanju službenosti prolaza, prvostepeni sud našao da izmenjena trasa spornog puta predstavlja povoljniju alternativu, koja je u interesu tuženih kao vlasnika poslužnog dobra i da su troškovi uklanjanja postavljenih prepreka višestruko veći od troškova izgradnje nove trase puta, dok je Okružni sud u Užicu osporenim rešenjem Gž. 426/07 od 19. novembra 2007. godine odbio žalbu podnosioca i potvrdio prvostepeno rešenje. Polazeći od utvrđenih činjenica u parničnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, a imajući u vidu da se tužbeni zahtev u sporovima zbog smetanja državine odnosi na osudu na činidbu i da sudovi u ovim sporovima ne razmatraju pravna pitanja, Ustavni sud je zaključio da su prvostepeni i drugostepeni sud proizvoljno postupili kada su osporenim rešenjima odbili tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da se Opštinski sud u Ivanjici, odlučujući o tužbenom zahtevu podnosioca ustavne žalbe, nije mogao zadržati na konstataciji da je nastalo smetanje državine podnosioca, već je morao u konkretnom slučaju naložiti tuženima da uspostave pređašnje stanje. S tim u vezi, Ustavni sud nalazi da je izmeštanje prava službenosti odvojeno pitanje, o kojem se raspravlja u posebnom parničnom postupku i da ono ne može biti od uticaja za odlučivanje o osnovanosti tužbenog zahteva u državinskom sporu. Kako u osporenim rešenjima nisu navedene materijalnopravne odredbe propisa na kojima su Opštinski sud u Ivanjici i Okružni sud u Užicu zasnovali svoje pravno stanovište u ovoj pravnoj stvari, to su po oceni Ustavnog suda, postupajući sudovi proizvoljno primenili materijalno pravo na činjenično stanje koje je utvrđeno na osnovu dokaza izvedenih tokom prvostepenog parničnog postupka. Budući da se odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pored ostalog, garantuje i zaštita parničnih stranaka od proizvoljne i arbitrerne primene prava od strane sudova, Ustavni sud je zaključio da je osporenim rešenjima, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, pa je i u tom delu ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, i odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Imajući u vidu da je u predmetnom parničnom postupku tuženi dao saglasnost da, u smislu načela poštede poslužnog dobra, podnosilac ustavne žalbe prolazi izmenjenom trasom puta, te činjenicu da su u ovoj pravnoj stvari veštaci odgovarajuće struke na nesumnjiv način utvrdili da podnosilac može nesmetano vršiti pravo službenosti na izmenjenoj trasi puta, Ustavni sud je zaključio da se štetne posledice nastale povredom prava podnosioca na pravično suđenje ne mogu otkloniti poništajem osporenih rešenja.

Na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku i pravično suđenje, u konkretnom slučaju, ostvari objavljivanjem ove odluke u “Službenom glasniku Republike Srbije“.

8. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić