Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, č lanovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Zorana Babića, vlasnika STR Komision menjačnice „Mallboro Shop“ iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. februara 201 3. godine, doneo je

ODLUKU

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Zorana Babića, vlasnik a STR Komision menjačnice „Mallboro Shop“ izjavljena protiv presude Višeg suda u Novom Sadu Gž. 830/10 od 14. aprila 2010. godine.

Obrazloženje

1. Zoran Babić, vlasnik STR Komision menjačnice „Mallboro Shop“ iz Novog Sada , je 9. juna 2010. godine, preko punomoćnika Srđana Lakića i Miroja Jovanovića, advokata iz Novog Sada, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Novom Sadu Gž. 830/10 od 14. aprila 2010. godine, zbog povrede prava na imovinu zajemčenog odredbom člana 58. stav 1. i 2. Ustava Republike Srbije.
Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je u svojstvu primaoca lizinga sa „Hypo Alpe-Adria-leasing“ DOO, Beograd , kao davaocem lizinga, 26. avgusta 2005. godine zaključio ugovor o finansijskom lizingu i da je predmet ugovora bilo putničko vozilo Wolkswagen Golf, registarske oznake NS 154-658, na osnovu koga je zak ljučio polisu kombinovanog osiguranja motornih vozila broj 10071 sa „Delta Generali“ osiguranjem AD, Beograd, na ugovorenu sumu osiguranja od 1.192.001,92 dinara. Vozilo koje je bilo predmet ugovora o finansijskom lizingu je ukradeno 7. oktobra 2006. godine i nastupila je totalna šteta na vozilu davaoca lizinga. Osiguravajuće društvo je sa vlasnikom vozila, odnosno davaocem lizinga zaključilo sporazum od 27. februara 2007. godine o naknadi štete i preuzimanju vozila na iznos od 744.412,33 dinara . Podnosilac ustavne žalbe smatra da je obračun iznosa štete nerealan, jer je vrednost vozila iznosila znatno viša, te smatra da su ga ugovarači dvostruko oštetili, jer navedeni iznos nije dovoljan da se u potpunosti namiri potraživanje davaoca lizinga koji je aktivirao menicu i od podnosioca naplatio iznos od 36.691,19 dinara , usled čega je podnosilac onemogućen da ostvari razliku između onoga što potražuje davalac lizinga i sume osiguranja vozila. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu presudu, objavi odluk u u „Službenom glasniku Republike Srbije“ , obaveže Viši sud u Novom Sadu da snosi troškove postupka po ustavnoj žalbi, a istakao je i zahatev za naknadu štete.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07 i 99/11) je po svojoj sadržini istovetna sa odredbom člana 170. Ustava, a stavom 2. istog člana je propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, je tužbom podnetom O pštinskom sudu u Novom Sadu 14. novembra 2007. godine protiv tuženog „Delta Generali“ osiguranja AD iz Beograda tražio da sud obaveže tuženog da mu na ime naknade iz osiguranja isplati iznos od 447.589,59 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 8. februara 2007. godine do isplate. Podneskom od 8. septembra 2008. godine preinačio je tužbeni zahtev kao u izreci prvostepene presude.
Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 8306/07 od 23. septembra 2008. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je sporazum o naknadi štete i preuzimanju vozila koji je zaključen između „Hypo Alpe-Adria Leasing“ DOO, Beograd i tuženog „Delta Generali“ osiguranja AD, Beograd od 27. februara 2007. godine ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo prema trećem licu ovde podnosiocu Zoranu Babiću preduzetniku STR„Marrlboro Shop“ Novi Sad i da se obaveže tuženi da tužiocu na ime naknade iz osiguranja isplati iznos od 96.467,67 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 8. februara 2007. godine do isplate i da mu nadoknadi troškove postupka . Iz obrazloženja presude proizlazi da je zaključenjem ugovora o osiguranju kao osigura vač označen tuženi, a tužilac je ugovarač osiguranja, ali ne i osiguranik koji bi prema posebnim uslovima za kombinovano osiguranje motornih vozila koji su bili na snazi od 23. maja 2005. godine imao pravo iz tog osiguranja. Prema posebnim uslovima ugovarač osiguranja je lice koje je sa osiguravačem zaključilo ugovor o osiguranju, a osiguranik lice čija je stvar, odnosno imovinski interes osiguran i kome pripadaju prava iz osiguranja. S obzirom na činjenicu , da ni ugovorom o finansijskom lizingu , davalac lizinga kao osiguranik na primaoca lizinga kao ugovarača osiguranja nije preneo svoja prava prema osiguravaču u smislu naplate pretrpljene štete u bilo kom iznosu, to je sud mišljenja da tužilac nije aktivno legitimisan u ovoj pravnoj stvari, jer je sa tuženim u pravnom odnosu po osnovu ugovora o osiguranju, samo u pogledu preuzete obaveze plaćanja premije osiguranja, a ne i u pogledu prava na naknadu štete.
Osporenom presudom Višeg suda u Novom Sadu Gž. 830/10 od 14. aprila 2010. godine odbijena je žalba tužioca i potvrđena presuda Opštinskog suda u Novom Sadu P. 8306/07 od 23. septembra 2008. godine. Iz obrazloženja osporene presude proizlazi: da je tačno da je prvostepeni sud propustio da navede članove zakonskih odredbi koje je pravilno primenio, ali da je to bez uticaja na eventualno drugačiju odluku drugostpenog suda, jer je isti bez bitnih povreda odredaba parničnog postupka pravilno primenio materijalno pravo, odnosno Zakon o osiguranju imovine i lica i Zakon o obligacionim odnosima. Shodno odredbi člana 73. Zakona o parničnom postupku, stvarna legitimacija, bilo aktivna bilo pasivna, određuje se prema materijalnom pravu tj. da li se stranke nalaze u određenom pravnom odnosu, koja su njihova prava i obaveze i slično. Prvostepeni sud je pravilno utvrdio da tužilac nije aktivno legitimisan iz razloga što je sa tuženim u pravnom odnosu po osnovu ugovora o osiguranju samo u pogledu preuzete obaveze plaćanja premije, a ne i u pogledu prava na naknadu štete.
4. Odredbom člana 58. Ustava se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona; pravo svojina može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne; zakonom se može ograničiti način korišćenja imovine; oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno je samo u skladu sa zakonom.
Zakonom o finansijskom lizingu ("Službeni glasnik", br. 55/03, 61/05, 31/11 i 99/1 1) je propisano: da je po sao finansijskog lizinga posao finansijskog posredovanja koji obavlja davalac lizinga i koji podrazumeva da davalac lizinga, zadržavajući pravo svojine nad predmetom lizinga, na primaoca lizinga prenosi, na određeni vremenski period, ovlašćenje držanja i korišćenja predmeta lizinga, sa svim rizicima i svim koristima povezanim sa pravom svojine, a primalac mu za to plaća lizing naknadu, ukoliko je ispunjen najmanje jedan od sledećih uslova - predmet lizinga je određen od strane primaoca lizinga , pravo svojine nad predmetom lizinga se prenosi sa davaoca na primaoca lizinga istekom roka na koji je zaključen ugovor i po izvršenoj isplati ukupno ugovorenog iznosa lizing naknade , primalac lizinga ima ugovoreno pravo opcije otkupa predmeta lizinga po izvršenoj isplati ukupno ugovorenog iznosa lizing naknade , primalac lizinga ima pravo da produži rok trajanja ugovora o lizingu , period na koji se zaključuje ugovor o lizingu odgovara periodu u kome se amortizuje celina ili najbitniji deo predmeta lizinga (član 2.); da se na obligaciono-pravne odnose subjekata u poslu finansijskog lizinga primenjuju odredbe zakona kojim se uređuju obligacioni odnosi, ako ovim zakonom nije drukčije određeno (član 8. stav 2.); da je primalac lizinga je dužan da osigura predmet lizinga od rizika koji su predviđeni ugovorom, ako drukčije nije predviđeno ugovorom (član 34.); ugovor o lizingu prestaje ako predmet lizinga bude uništen nekim slučajem više sile (član 41.).
Zakonom o obligacionim odnosima "Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i Službeni list SRJ", br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99, 44/99) je propisano da u slučaju osiguranja za tuđi račun ili za račun koga se tiče, obaveze plaćanja premije i ostale obaveze iz ugovora dužan je izvršavati ugovarač osiguranja, ali on ne može vršiti prava iz osiguranja, čak i kad drži polisu, bez pristanka lica čiji je interes osiguran i kome ona pripadaju (član 905. stav 1.); da posle nastupanja osiguranog slučaja, založna prava i ostala prava koja su ranije postojala na osiguranoj stvari imaju za predmet dugovanu naknadu, kako u slučaju osiguranja sopstvene stvari, tako i u slučaju osiguranja tuđih stvari zbog obaveze njihovog čuvanja i vraćanja, te osiguravač ne može isplatiti naknadu osiguraniku bez saglasnosti nosilaca tih prava (član 938. stav 1.).
5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta istaknutih povreda prava na na imovinu zajemčenih odredbama člana 58. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti i navedenih zakonskih odredaba, Ustavni sud je našao da je osporenu presudu doneo zakonom ustanovljen sud, u granicama svojih nadležnosti, nakon postupka sprovedenog na osnovu odredaba važećeg procesnog zakona.
Ustavni sud konstatuje da je iz sadržine osporene odluke utvrđeno da je podnosilac ustavne žalbe u svojstvu primaoca lizinga 26. avgusta 2005. godine zaključio ugovor o finansijskom lizingu sa „Hypo Alpe-Adria-leasing“ DOO, Beograd, kao davaocem lizinga, a da je predmet navedenog ugovora putničko vozilo Wolkswagen Golf, registarske oznake NS 154-658. Ugovorom je utvrđeno da je nabavna vrednost predmeta lizinga 1.010.171,46 dinara bez PDV, odnosno 11.864,41 evra i da primalac lizinga plaćanjem poslednje rate u skladu sa planom otplate otkupljuje predmet lizinga, a o nameri otkupa obavezan je da davaoca lizinga obavesti najkasnije mesec dana pre isteka roka na koji je ugovor zaključen. Istim ugovorom regulisana su prava i obaveze primaoca lizinga, pa je konstatovano da je dužan da zaključi i uredno obnavlja obavezno i kasko osiguranje, da plaća lizing nadoknade u iznosima, rokovima i na način kako je to predviđeno ugovorom i planom otplate o lizintu i u slučaju da dođe do ograničenja ili nemogućnosti predmeta lizinga-automobila, oštećenja, pravne tehničke ili ekonomske neupotrebljivosti predmeta lizinga bilo zbog slučajnosti ili više sile, sve do realizacije odštetnog zahteva kod osiguravajućeg društva, sa čime se potpisivanjem ugovora saglasio primalac lizinga izričito.
Podnosilac je shodno odredbi člna 34. Zakona o finansijskom lizingu, a na osnovu napred navedenog ugovora, 30. avgusta 2005. godine zaključio polisu kombinovanog osiguranja motornih vozila broj 10071 sa „Delta Generali“ osiguranjem AD, Beograd , kojom je ugovoreno kas ko osiguranje i to od osnovnih kasko rizika i dopunskih rizika krađe bez učešća u šteti sa važnošću do 1. septembar 200 7. godine. Podnosilac je 27. oktobra 2006. godine prijavio MUP RS PU Novi Sad krivično delo neovlašćenog korišćenja tuđeg vozila iz člana 213. stav 2 KZ RS izvršenog od nepoznatog počinioca. Postupajući po odštetnom zahtevu podnosioca, tuženi je 8. februara 2007. godine, izvršio obračun nastale štete i dao nalog da se davaocu lizinga isplati iznos od 744.412,33 dinara. Davalac lizinga i tuženi su 27. februara 2007. godine zaključili sporazum o naknadi štete i preuzimanju vozila i saglasili se da tuženi davaocu lizinga isplati iznos od 744.412,33 dinara , te da prijemom tog iznosa oštećeni nema drugih potraživanja prema osiguravaču i da je u celosti namiren za svu štetu proisteklu krađom. Stvarna šteta utvrđena veštačenjem u postupku pred prvostepenim sudom na dan 8. februar 2007. godine iznosi 840.880,00 dinara.
Ugovor o finansijskom lizingu predstavlja posao finansijskog posredovanja koji obavlja davalac lizinga i koji podrazumeva da davalac lizinga, zadržavajući pravo svojine nad predmetom lizinga, na primaoca lizinga prenosi, na određeni vremenski period, ovlašćenje držanja i korišćenja predmeta lizinga, sa svim rizicima i svim koristima povezanim sa pravom svojine, a primalac mu za to plaća lizing naknadu, ukoliko je ispunjen najmanje jedan od sledećih uslova: predmet lizinga je određen od strane primaoca lizinga; pravo svojine nad predmetom lizinga se prenosi sa davaoca na primaoca lizinga istekom roka na koji je zaključen ugovor i po izvršenoj isplati ukupno ugovorenog iznosa lizing naknade; primalac lizinga ima ugovoreno pravo opcije otkupa predmeta lizinga po izvršenoj isplati ukupno ugovorenog iznosa lizing naknade; primalac lizinga ima pravo da produži rok trajanja ugovora o lizingu; period na koji se zaključuje ugovor o lizingu odgovara periodu u kome se amortizuje celina ili najbitniji deo predmeta lizinga.
Podnosilac je ugovor o kombinovanom osiguranju predmeta lizinga u konkretnom slučaju zaključio shodno odredbi člana 905. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, pa je samim tim po navednom ugovoru preuzeo obavezu plaćanja premije i ostale obaveze iz ugovora koje je dužan izvršavati kao ugovarač osiguranja, ali ne može vršiti prava iz osiguranja. S toga, shodno odredbi člana 938. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, posle nastupanja osiguranog slučaja, založna prava i ostala prava koja su ranije postojala na osiguranoj stvari imaju za predmet dugovanu naknadu, kako u slučaju osiguranja sopstvene stvari, tako i u slučaju osiguranja tuđih stvari zbog obaveze njihovog čuvanja i vraćanja, te osiguravač ne može isplatiti naknadu osiguraniku bez saglasnosti nosilaca tih prava.
Kako se odredbom člana 58. Ustava jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, to je Ustavni sud ocenio da podnosiocu u konkretnom slučaju osporenom presudom nije moglo biti povređeno navedeno pravo. Naime, kako iz suštine samo g pravnog posla podnosioca ustavne žalbe i davaoca lizinga proizlazi da davalac lizinga z adržava pravo svojine nad predmetom lizinga i da na primaoca lizinga prenosi, na određeni vremenski period, ovlašćenje držanja i korišćenja predmeta lizinga, sa svim rizicima i svim koristima povezanim sa pravom svojine, to znači da u konkretnom slučaju na podnosioca ustavne žalbe nije prešlo pravo svojine na predmetu lizinga, a samim tim ni prava iz osiguranja po osnovu ugovora o osiguranju sa tuženim.
Ustavni sud smatra da u konkretnom slučaju ništa ne ukazuje na to da je podnosiocu povređeno pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. i 2. Ustava, niti da je osporenom presudom na bilo koji način ograničeno njegovo pravo na mirno uživanje imovine , pa je primenom odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07 i 99/11), odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu .
Podnosilac ustavne žalbe bi eventualno mogao ostv ariti pravo kao primalac lizinga na povraćaj sredstava u iznosu razlike između uplate osiguranja i ostatka duga koji ima kod lizing kuće, kao i mogućnost vraćanja depozita posle naplate štete od osiguranja, osim kada se iz sume osiguranja ne mogu pokriti potraživanja davaoca lizinga.
6. Na osnovu iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA
dr Dragiša B. Slijepčević