Tužilac se kao radnik tuženog nalazio na plaćenom odsustvu od l.01.1997. godine do 31.12.1999. godine, za koji period mu nije isplaćena naknada zarade i regres za godišnji odmor.
Na osnovu mišljenja sindikalne organizacije, Upravni odbor tuženog je 24.09.1999. godine doneo odluku o isplati novčane naknade svakom radniku koji je saglasan da mu se isplati 24 prosečne zarade u Republici Srbiji u momentu isplate, čime će se smatrati da su izmirene sve obaveze preduzeća prema radniku, kao i sva potraživanja radnika prema preduzeću, izuzev obaveza za socijalno osiguranje, koje će preduzeće izmiriti.
Ovakva odluka doneta je s obzirom na to da je bombardovanjem za vreme NATO agresije tuženo preduzeće pretrpelo teška oštećenja svojih prostorija, uništena je proizvodnja, mašine i alati, čime je prestala potreba i mogućnost daljeg radnog angažovanja većine radnika u preduzeću.
Tužiocu je u skladu sa ovom odlukom isplaćen navedeni novčani iznos, a na osnovu njegove pismene izjave da želi da mu prestane radni odnos kod tuženog, te da se isplatom ove naknade odriče prava da zahteva isplatu bilo kakvog materijalnog potraživanja, garantovane zarade, regresa i slično prema tuženom, sve vreme trajanja radnog odnosa Kod utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da odluka Upravnog odbora i pismena izjava tužioca nisu od značaja jer je tužiočevo pravo na isplatu zarade zasnovano na zakonu i nikakvom odlukom ili izjavom to pravo mu se ne može oduzeti, ih kojih RAZLOGA je usvojen tužbeni zahtev i tuženi obavezan da isplati tužiocu naknadu zarade u visini od 60% zarade koju bi ostvario da je radio Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu, odbijajući tužbeni zahtev, nalazeći da se tužilac zaključenjem sporazuma sa tuženim, kao poslodavcem, o prestanku radnog odnosa, saglasio i sa isplatom naknade u utvrđenoj visini, odričući se prava na naplatu drugih materijalnih potraživanja prema tuženom Vrhovni sud nalazi da se stav drugostepenog suda zasniva na pravilnoj primeni materijalnog prava.
U konkretnom slučaju, poslodavac je priznao pravo tužiocu na isplatu naknade zarade za vreme plaćenog odsustva.
Ova naknada, iako dospela. nije isplaćena do zaključenja sporazuma sa poslodavcem o prestanku radnog odnosa.
Izjavom od 2.09.1999. godine, tužilac se odrekao ovog i ostalih novčanih potraživanja iz radnog odnosa, što je tuženi prihvatio donošenjem odluke Upravnog odbora i isplatom utvrđene naknade.
Dakle, ovom izjavom tužilac se nije odrekao prava na zaradu koja mu po zakonu pripada, kako to pogrešno zaključuje prvostepeni sud, već prava da zahteva njenu isplatu Odricanje od zarade