Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Dragomira Šumonje iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 22. decembra 2011. godine, doneo je

ODLUKU

1. Usvaja se ustavna žalba Dragomira Šumonje i utvrđuje se da je u parničnom postupku koji se ranije vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 464/95 (sada predmet Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 6073/10) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, koje može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

3. Nalaže se Višem sudu u Beogradu da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak u predmetu iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

Obrazloženje

1. Dragomir Šumonja iz Beograda je, preko punomoćnika Emira Jašarevića, advokata iz Beograda, 27. avgusta 2009. godine izjavio Ustavnom sudu ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se ranije vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 464/95 (sada predmet Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 6073/10).

Podnosilac ustavne žalbe navodi da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku shodno činjenici da je prvostepena odluka, u radnom sporu, doneta nakon deset godina od dana podnošenja tužbe i pored činjenice da se radi o sporu koji treba da se okonča u periodu od šest meseci, a da drugostepeni sud još uvek nije doneo odluku po žalbi. Podnosilac od Ustavnog suda zahteva da ustavnu žalbu usvoji, utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku, naloži drugostepenom sudu da preduzme sve neophodne mere i okonča postupak, kao i dosudi naknadu štete koja je nastala kao posledica nerazumno dugog trajanja postupka.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 464/95 (sada predmet Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 6073/10) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe i M.M. podneli su 31. jula 1995. godine tužbu Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu. U tužbi je navedeno da je pravnosnažnom i izvršnom presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 457/93 od 6. aprila 1995. godine poništeno rešenje tuženog o prestanku radnog odnosa tužilaca, a tuženi obavezan da ih vrati na poslove i radne zadatke koji odgovaraju njihovoj stručnoj spremi i sposobnostima stečenim radom. S obzirom na to da su poništena nezakonita rešenja tuženog o prestanku radnog odnosa, to je tuženi saglasno odredbama člana 73. Zakona o osnovnim pravima iz radnog odnosa dužan da im naknadi materijalnu štetu koju su pretrpeli, a koja se ogleda u neisplaćenim neto zaradama, zaradama po osnovu noćnog, prazničnog i nedeljnog rada za vreme odsustva sa posla, regresima za godišnji odmor, naknadama za topli obrok, naknadama za prevoz počev od dana dospelosti pa do isplate.

Do donošenja delimične presude Četvrti opštinski sud u Beogradu je zakazao 32 ročišta, od kojih sedam nije održao (pripremno ročište koje je bilo zakazano za 22. decembar 1995. godine, jer se niko nije pojavio na strani tuženog, a nije bilo dokaza da je uredno pozvan; 26. februara 2002. godine - iz razloga što veštak A.J. kojeg je trebalo saslušati na tom ročištu nije pristupio; 26. marta 2003. godine, jer se nisu pojavili ni tužilac ni tuženi; 2. juna 2003. godine, jer je sud van rasprave saznao da je poslove savezne kontrole letenja preuzelo ministarstvo nadležno za poslove saobraćaja i telekomunikacija; 26. septembra 2003. godine - zbog sprečenosti postupajućeg sudije; 6. jula 2005. godine - zbog sprečenosti sudije i 6. aprila 2005. godine usled nedostatka procesnih pretpostavki). Prvostepeni sud je održao 25 ročišta (4. januara 1996. godine - kada je odredio izvođenje dokaza veštačenjem od strane veštaka finansijske struke; 28. maja 1996. godine - kada je odredio da se na sledeću raspravu pozove veštak koji će se pismeno izjasniti na primljene primedbe tuženog; 30. septembra 1996. godine, koje ročište je odloženo, jer je neposredno na raspravi punomoćniku tužioca uručen primerak podneska veštaka; 12. novembra 1996. godine - kada je naložio tuženom da dostavi izjašnjenje, s obzirom na to da je primio nalaz veštaka; 6. decembra 1996. godine - kada je sproveo dokazni postupak čitanjem nalaza i mišljenja veštaka od 1. marta 1996. godine, kao i doneo rešenje da se donese delimična presuda u delu tužbenog zahteva koji se odnosi na isplatu zarade, regresa i naknade za izmaklu dobit, kao i troškove postupka; 3. marta 1997. godine - kada je ponovo otvorio glavnu raspravu koju je zaključio, jer je potrebno dopuniti dokazni postupak; 16. aprila 1997. godine - kada je odredio izvođenje dopunskog veštačenja i odredio veštaka koji će sprovesti veštačenje; 6. oktobra 1997. godine - kada je naložio veštacima da dostave izjašenjenje u vezi obračuna i izvršene revalorizacije novčane naknade koji tužioci potražuju; 22. decembra 1997. godine - kada je odredio da se veštaku M.D. dostavi izjašnjenje veštaka D.S, pozove svedok M.J. radi saslušanja i odredio izvođenje dokaza veštačenjem od strane veštaka medicinske struke, pa ročište odložio na neodređeno dok se veštaci ne izjasne; 22. decembra 1998. godine - kada je izveo dokaz saslušanjem veštaka medicinske struke i odredio dopunsko finansijsko veštačenje; 12. jula 1999. godine - kada je ponovo odredio izvođenje dopunskog finansijskog veštačenja; 22. novembra 1999. godine - kada je doneo rešenje kojim je utvrdio da postupak u ovom predmetu od tog dana miruje, a povodom izjašnjenja Saveznog javnog pravobranilaštva od 18. novembra 1999. godine da je nalaz veštaka nerealan, s obzirom na to da je zarada zaposlenih na najsloženijim radnim mestima, a na kojima su radili tužioci, u tom trenutku oko 4.000,00 dinara; 28. januara 2000. godine - kada je povodom predloga za povraćaj u pređašnje stanje punomoćnika tužioca doneo rešenje da se ročište održi; 22. marta 2000. godine - kada je dozvolio povraćaj u pređašnje stanje i ukinuo rešenje od 22. novembra 1999. godine kojim je utvrđeno mirovanje postupka i doneo rešenje da se odredi veštačenje od strane veštaka medicinske struke; 4. decembra 2001. godine - kada je naložio da se na sledeću raspravu pozove veštak A.J. koji treba da se izjasni na primedbe tuženog; 6. decembra 2003. godine, koje ročište je odložio, jer je odredio da se na sledećem sasluša veštak A.J; 22. decembra 2003. godine, koje ročište je odloženo bez navođenja posebnog razloga, niti dokaza da je šta urađeno na tom ročištu; 18. marta 2004. godine - kada je naloženo Agenciji za kontrolu letenja SCG da u roku od 15 dana obavesti sud i protivnu stranu da li je saglasna da bude tuženi u ovom postupku, te da li je pravni sledbenik Savezne uprave za kontrolu letenja; 18. maja 2004. godine - kada je konstatovano da u ovom predmetu postoji jedan tuženi i to „Republika Srbija – Agencija za kontrolu letenja SCG DOO, Beograd, Omladinskih brigada 1“ i naloženo Agenciji da dostavi predloge za eventualno izvođenje novih dokaza i izvesti sud ko je njen zastupnik, a na istom ročištu sud je odredio i izvođenje dokaza saslušanjem tužioca u svojstvu parnične stranke; 4. oktobra 2004. godine - kada je naložio strankama da u roku od 15 dana dostave predloge za izvođenje novih dokaza, te da se izjasne o nalazima veštaka u ovom predmetu, sa eventualnim primedbama radi slanja veštaku na izjašnjenje; 8. decembra 2004. godine - kada je Četvrti opštinski sud u Beogradu doneo rešenje kojim se odbacuje kao nedozvoljena žalba drugotuženog od 11. novembra 2004. godine, sa obrazloženjem da je na ročištu održanom 4. oktobra 2004. godine sud doneo rešenje kojim je dozvoljeno preinačenje tužbenog zahteva na strani tuženog, tako što je umesto tužene Savezne uprave carina, označena Agencija za kontrolu letenja SCG; 16. decembra 2004. godine - kada je odredio izvođenje dokaza saslušanjem veštaka, saslušanjem tužilaca i direktora tuženog u svojstvu parničnih stranaka; 30. marta 2005. godine - kada je izveo dokaz saslušanjem veštaka; 22. aprila 2005. godine - kada je izveo dokaz saslušanjem tužilaca u svojstvu parničnih stranaka; 20. maja 2005. godine - kada je rešenjem odbio kao suvišne sve predloge drugotužene navedene u podnesku od 13. maja 2005. godine i 14. septembra 2005. godine - kada je završio dokazni postupak, zaključio glavnu raspravu i doneo delimičnu presudu P1. 464/95 kojom je delimično usvojen tužbeni zahtev tužilaca M.M. iz Beograda i Dragomira Šumonje iz Beograda, pa je Agencija za kontrolu letenja Srbije i Crne Gore iz Beograda obavezana da tužiocima naknadi određene iznose na ime nesplaćene zarade, izgubljene dobiti i nematerijalne štete, odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da im tužena Republika Srbija solidarno isplati naknadu štete iz stava 3. izreke presude, utvrđeno da je povučen tužbeni zahtev tužilaca u delu koji se odnosi na isplatu regresa, naknade za topli obrok i naknade za gradski prevoz, te odbijen kao neosnovan predlog tužilaca za proširenje tužbe na strani tuženih u odnosu na Republiku Crnu Goru i Državnu zajednicu Srbija i Crna Gora.

Povodom žalbe drugotuženog od 6. oktobra 2005. godine, Okružni sud u Beogradu je 31. oktobra 2007. godine doneo rešenje Gž1. 452/06 kojim je određeno da se Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu vraća predmet P1. 464/94 radi dopune postupka, s obzirom na to da je našao da nisu ispunjeni uslovi za donošenje odluke u drugostepenom postuku, jer je prvostepeni sud propustio da odluči o „predlogu drugotuženog za donošenje dopunske presude“ koji je sadržan u žalbi od 6. oktobra 2005. godine.

Četvrti opštinski sud u Beogradu je 13. decembra 2007. godine (van ročišta) doneo rešenje P1. 464/95 kojim je odbio predlog tužioca za proširenje tužbe na strani tuženog u odnosu na Republiku Crnu Goru i Državnu zajednicu Srbija i Crna Gora i dozvolio preinačenje tužbenog zahteva na strani tuženog, tako da se umesto tuženog - Savezna uprava carina, označava kao tuženi Agencija za kontrolu letenja SCG, naglasivši da se ovakvo obrazloženje nalazi u delimičnoj presudi od 14. septembra 2005. godine.

Četvrti opštinski sud u Beogradu je 8. januara 2008. godine doneo rešenje P1. 464/95 kojim ispravlja rešenje P1. 464/95 od 13. decembra 2007. godine, tako što se: u uvodu iza imena tuženog „Agencija za kontrolu letenja Republike Srbije“ dodaju reči „i Crne Gore, d.o.o.“; u stavu 2. izreke umesto naziva „Savezna uprava carina“ treba da stoji „Savezna uprava za kontrolu leta“; u stavu 2. izreke iza imena „Agencija za kontrolu letenja Republike Srbije i Crne Gore“ dodaju reči d.o.o.

Okružni sud u Beogradu je 15. oktobra 2009. godine doneo rešenje Gž1. 1615/08 kojim je ukinuo delimičnu presudu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 464/95 od 14. septembra 2005. godine u stavu prvom izreke i predmet u tom delu vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje i ukinuo rešenje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 464/95 od 13. decembra 2007. godine, ispravljeno rešenjem istog suda P1. 464/95 od 8. januara 2008. godine, u stavu drugom izreke i u tom delu predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Okružni sud u Beogradu je dopisom Su. br. 60/09 od 22. septembra 2009. godine obavestio punomoćnika tužilaca da je Republika Srbija univerzalni sukcesor prema kojoj se može tražiti nastavak postupka u ovim parnicama.

Prvi osnovni sud u Beogradu je 31. avgusta 2010. godine doneo rešenje P1. 6073/10 kojim se ne dozvoljava preinačenje tužbe označenjem Agencije za kontrolu letenja Srbije i Crne Gore d.o.o. kao novog tuženog sa obrazloženjem da Agencija nije dala pristanak za proširenja tužbe, odnosno nije dala pristanak za stupanje u parnicu, nalazeći da se u konkretnom slučaju ne radi o univerzalnoj sukcesiji, jer Agencija za kontrolu letenja Srbije i Crne Gore nije sukcesor Savezne uprave za kontrolu letenja.

Tužioci su protiv ovog rešenja podneli žalbu 15. septembra 2010. godine. Postupak još uvek nije okončan.

4. Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 125/04 i 111/09) je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud posebno vodi računa o potrebi hitnog rešavanja radnih sporova (član 438.).

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je period ocene razumnosti trajanja ovog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda počeo 8. novembra 2006. godine, stupanjem na snagu Ustava Republike Srbije, kojim se ustanovljava ustavna žalba kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih i manjniskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu i nedeljivu celinu, Ustavni sud je stanovišta da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka u konkretnom slučaju mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku bitan ceo protekli period, tj. od 31. jula 1995. godine, kada je podnosilac ustavne žalbe podneo tužbu Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu.

Kada je reč o dužini trajanja sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak do podnošenja ustavne žalbe trajao nešto više od 14 godina, kao i da još uvek nije okončan.

Ipak, pri utvrđivanju razumnog vremenskog trajanja sudskog postupka, mora se poći od činjenice da postupak zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioca, osnovni su činioci koji utuču na ocenu vremenskog trajanja parničnog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud ocenjuje da podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem nije doprineo dugom trajanju postupka.

Predmet spora je nesumnjivo od izuzetnog značaja za podnosioca ustavne žalbe, s obzirom na to da je tužbu sudu podneo protiv tuženog poslodavca radi isplate materijalne štete koja je nastala kao posledica nezakonitog prestanka radnog odnosa.

Što se tiče složenosti činjeničnih i pravnih pitanja, Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi zahtevala posebno obiman i dugotrajan dokazni postupak. Naime, sud je naložio izvođenje dokaza finansijskim i medicinskim veštačenjem, saslušao tužioce i direktora tuženog u svojstvu parničnih stranaka i saslušao veštake, što samo po sebi nije bilo složeno, te nema opravdanog razloga za trajanje ovog radnog spora od 16 godina.

Ocenjujući postupanje suda koji je vodio predmetni postupak, Ustavni sud je konstatovao da je nerazumno dugo trajanje postupka u predmetu P1. 464/95 (sada predmet Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 6073/10) uzrokovano prvenstveno nedelotvornim i neažurnim postupanjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu, koji nije preduzeo sve zakonom predviđene mere da se ovaj postupak efikasno okonča i da se o pravu podnosioca ustavne žalbe odluči bez nepotrebnog odugovlačenja postupka. Najpre, Ustavni sud ističe da je osnovna dužnost suda u parničnom postupku, a pogotovo sporu iz radnog odnosa, da obezbedi da svi učesnici u postupku postupaju na takav način da se izbegne nepotrebno odugovlačenje i da preduzme odgovarajuće procesne mere da spreči suprotno postupanje. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je konstatovao da je u toku parničnog postupka zakazano 32 ročišta, od kojih sedam nije bilo održano krivicom suda. Od 25 održanih ročišta, sud je na svega četiri ročišta izveo dokaze (što saslušanjem veštaka, što saslušanjem stranaka), dok je na preostalim ročištima nalagao izvođenje dokaza ili utvrđivao ko je sukcesor Savezne uprave za kontrolu leta nakon prestanka postojanja Savezne Republike Jugoslavije i formiranja Državne zajednice Srbija i Crna Gora, kao i nakon prestanka postojanja Državne zajednice SCG. Imajući u vidu činjenicu da je u periodu od 16 godina zakazano 32 ročišta, što znači da je sud zakazivao prosečno dva ročišta godišnje, koja činjenica je u direktnoj vezi sa dužim trajanjem postupka, to se u konkretnom slučaju može staviti na teret parničnom sudu. Sledom iznetog, Ustavni sud konstatuje da je na dužinu trajanja parničnog postupka upravo najviše uticala neažurnost parničnog suda kod zakazivanja ročišta, održavanja zakazanih ročišta i izvođenja dokaza.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud je zaključio da je postupanje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu (sada Prvi osnovni sud u Beogradu) dovelo do toga da predmetni parnični postupak traje 16 godina.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), ustavnu žalbu usvojio i naložio Višem sudu u Beogradu, pred kojim se sada, po izjavljenoj žalbi, predmet nalazi, da preduzme sve neophodne mere kako bi se predmetni parnični postupak okončao u najkraćem roku, odlučujući kao u tač. 1. i 2. izreke.

Saglasno odredbama člana 89. st. 2. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede ustavnog prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete, na način predviđen odredbama člana 90. Zakona, te je odlučio kao u tački 3. izreke.

7. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević