Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Đorđa Tasića iz Beograda, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. novembra 2013. godine, doneo je

ODLUKU

1. Usvaja se ustavna žalba Đorđa Tasića i utvrđuje se da je u ostavinskom postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu O. 478/96 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da, kada se stvore odgovarajući procesni uslovi, preduzme sve mere kako bi se ostavinski postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Odbija se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

Obrazloženje

1. Đorđe Tasić iz Beograda je 29. novembra 2010. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u ostavinskom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu O. 1648/91.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je predmetni ostavinski postupak od 1992. godine u prekidu do pravnosnažnog okončanja dve parnice koje se vode između njega i drugog naslednika i da će se ova “maratonska ostavina“ nastaviti kad se prvo okonča parnični postupak koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1023/93, koji se trenutno nalazi u drugostepenoj fazi pred Višim sudom u Beogradu, radi odlučivanja o njegovoj žalbi na odluku o troškovima postupka, a zatim okonča i parnični postupak koji se sada vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 58108/2010 u kome za 20 godina nije doneta nijedna prvostepena presuda i čiju je dužinu trajanja podnosilac osporio u predmetu Ustavnog suda Už- 548/2009, a u kome je doneta odluka da je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, naloži postupajućim sudovima da preduzmu sve mere kako bi se ostavinski postupak okončao u najkraćem roku i utvrdi podnosiocu pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3.1. Na zahtev Ustavnog suda, zamenik v.f. predsednika Prvog osnovnog suda u Beogradu je 16. oktobra 2013. godine dostavio na uvid spise predmeta tog suda O. 478/96 i odgovor na ustavnu žalbu, u kome je istakao sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za ocenu osnovanosti navoda podnosioca ustavne žalbe o povredi njegovog prava na suđenje u razumnom roku u ovom ostavinskom postupku: da je SO Čukarica 18. novembra 1991. godine dostavila Drugom opštinskom sudu u Beogradu smrtovnicu za ostavioca Slobodana Tasića; da je prvostepeni sud, nakon što je održao nekoliko ročišta i preduzeo druge procesne radnje u cilju popisa pokretnih stvari koje se nalaze u kući ostavioca u Ulici Kraljice Katarine br. 115 u Beogradu i pribavljanja drugih dokaza od značaja za donošenje rešenja o nasleđivanju, doneo rešenje O. 1648/91 od 16. jula 1992. godine kojim je odbio kao neosnovan predlog učesnika u postupku Nade Vujović, ćerke ostavioca, da se odredi privremena mera zabrane otuđenja i opterećenja navedene kuće; da je Drugi opštinski sud u Beogradu 10. septembra 1992. godine doneo rešenje O. 1648/91, kojim je učesnika u postupku Nadu Vujović uputio da pokrene parnicu protiv drugog učesnika Đorđa Tasića, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi izdvajanja iz zaostavštine ostavioca pokretnih stvari po osnovu njenog prava svojine i izdvajanja 1/10 vrednosti od preostale zaostavštine po osnovu povećanja vrednosti ostaviočeve imovine, te je prekinuo ostavinski postupak iza pok. Slobodana Tasića do pravnosnažnog okončanja navedene parnice i parničnog postupka koji se vodio pred istim sudom u predmetu P. 5172/90; da je učesnik u postupku Nada Vujović podnela žalbu protiv prvostepenog rešenja kojim je odbijen kao neosnovan njen predlog za određivanje privremene mere i da se ta žalba ne nalazi u spisima predmeta, a da je drugi učesnik Đorđe Tasić 13. septembra 1992. podneo odgovor na žalbu; da je Okružni sud u Beogradu 15. juna 1994. godine doneo rešenje Gž. 2664/94, kojim je odbio kao neosnovanu žalbu učesnika u postupku Nade Vujović i potvrdio rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu O. 1648/91 od 10. septembra 1992. godine; da je Republički javni tužilac podneo zahtev za zaštitu zakonitosti protiv navedenog drugostepenog rešenja, te je Vrhovni sud Srbije doneo rešenje Gzz. 159/94 od 27. decembra 1994. godine kojim je ukinuo pobijano rešenje i vratio predmet Okružnom sudu u Beogradu na ponovno odlučivanje; da je Okružni sud u Beogradu 14. aprila 1995. godine doneo rešenje Gž. 3074/95, kojim je vratio spise prvostepenom sudu radi dopune postupka, imajući u vidu da je trebalo proveriti protiv kojeg rešenja je učesnik u postupku Nada Vujović izjavila žalbu; da je predmet dobio novi broj O. 478/96 i da je prvostepeni sud nakon sprovedene rekonstrukcije dostavio spise Okružnom sudu u Beogradu, koji je rešenjem Gž. 7669/96 od 20. septembra 1996. godine ukinuo rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu O. 1648/91 od 16. jula 1992. godine i vratio predmet prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje; da je prvostepeni sud na ročištu od 2. aprila 1997. godine doneo rešenje da se izvrši uvid u spise predmeta istog suda P. 5172/90 i P. 1023/93, kako bi nakon toga mogao da odluči o predlogu učesnika u postupku Nade Vujović za određivanje privremene mere; da u spisima predmeta postoje službene beleške da je prvostepeni sud u par navrata združio spise dva navedena predmeta radi uvida u njih i da su na osnovu dostavne naredbe postupajućeg sudije od 17. marta 1998. godine arhivirani spisi predmeta povodom koga je podneta ustavna žalba do pravnosnažnog okončanja parnice koja se vodila pred Drugim opštinskim sudom u predmetu P. 1023/93.

Pored toga, Ustavni sud je izvršio uvid u spise traženog predmeta povodom koga je podneta ustavna žalba, te je utvrdio da je Vrhovni sud Srbije rešenjem Gzz. 159/94 od 27. decembra 1994. godine ukinuo rešenje Okružnog suda u Beogradu Gž. 2664/94 od 15. juna 1994. godine i vratio predmet drugostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. U obrazloženju revizijskog rešenja je, pored ostalog, istaknuto: da je izreka pobijanog drugostepenog rešenja nejasna i nerazumljiva i u suprotnosti sa stanjem u spisima predmeta, jer drugostepeni sud nije odlučio o žalbi učesnika u postupku Nade Vujović izjavljenoj protiv prvostepenog rešenja kojim je odbijen kao neosnovan njen predlog za određivanje privremene mere (Okružni sud u Beogradu je zapravo ispitivao pravilnost i zakonitost rešenja Drugog opštinskog suda u Beogradu O. 1648/91 od 10. septembra 1992. godine, kojim je prekinut ostavinski postupak, a protiv koga žalba nije ni izjavljena); da je ta žalba nesumnjivo izjavljena što proizlazi iz dostavne naredbe prvostepenog suda gde stoji da se žalba od 21. septembra 1992. godine dostavlja na odgovor drugom učesniku u postupku Đorđu Tasiću, a koja je ekspedovana 4. avgusta 1993. godine, te je Đorđe Tasić podneo odgovor na žalbu 13. septembra 1993. godine.

Takođe, Ustavni sud je konstatovao da se predmetni ostavinski postupak suštinski nalazi u prekidu do pravnosnažnog okončanja parničnih postupaka koji su se vodili u predmetima Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 5172/90 (sada se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu pod brojem P. 58108/10) i P. 1023/93, a u kome svojstvo parničnih stranaka imaju ovde učesnici u postupku. Prva parnica se vodi po tužbi Nade Vujović podnetoj protiv podnosioca ustavne žalbe, radi utvrđivanja prava svojine njihove pok. majke po osnovu bračne tekovine na kući u Ulici Kraljice Katarine br. 115 u Beogradu, dok se druga parnica vodi između istih stranaka po tužbi radi raskida i utvrđivanja ništavosti ugovora o doživotnom izdržavanju koji su zaključili podnosilac kao davalac izdržavanja i ostavilac kao primalac izdržavanja, a kojim je ostavilac raspolagao navedenom nepokretnošću. Navedene parnice nisu okončane do dana odlučivanja u ovoj ustavnopravnoj stvari.

3.2. Ustavni sud je uvidom u spise predmeta Už- 548/2009, Už- 525/2009 i Už- 4882/2010, u kojima je osporena dužina trajanja parničnih postupaka zbog kojih je predmetni ostavinski postupak bio u prekidu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari: da je Ustavni sud na sednici održanoj 30. septembra 2010. godine doneo Odluku Už- 548/2009, kojom je usvojio ustavnu žalbu Đorđa Tasića, ovde podnosioca ustavne žalbe, i utvrdio da je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 5976/07 (a sada se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 58108/10), te je naložio da se ta odluka objavi u “Službenom glasniku Republike Srbije“ kao pravičan vid zadovoljenja podnosioca zbog konstatovane povrede navedenog ustavnog prava; da je Ustavni sud na sednici održanoj 22. decembra 2011. godine doneo Odluku Už- 525/2009, kojom je usvojio ustavnu žalbu Đorđa Tasića, ovde podnosioca ustavne žalbe, i utvrdio da je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 2094/07 (raniji broj predmeta P. 1023/93), te je dopunskom odlukom u istom predmetu od 13. juna 2012. godine utvrdio pravo podnosioca na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra zbog prekomerne dužine trajanja navedenog parničnog postupka; da je Ustavni sud na sednici održanoj 20. juna 2013. godine doneo Odluku Už- 4882/2010, kojom je usvojio ustavnu žalbu Đorđa Tasića, ovde podnosioca ustavne žalbe, i utvrdio da je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 7187/03, te mu je i utvrdio pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra zbog prekomerne dužine trajanja navedenog parničnog postupka.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Odredbama Zakona o vanparničnom postupku (''Službeni glasnik SRS'', br. 25/82 i 48/88 i ''Službeni glasnik SRS'', br. 46/95 i 18/05) , koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, propisano je: da se u vanparničnom postupku shodno primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku, ako ovim ili drugim zakonom nije drukčije određeno (član 30. stav 2.); da ako su među učesnicima sporne činjenice važne za rešenje prethodnog pitanja, sud će ih uputiti da u određenom roku pokrenu parnicu ili postupak pred upravnim organom radi rešenja spornog prava, odnosno pravnog odnosa (član 23. stav 1.); da ako učesnik koji je upućen na parnicu ili postupak pred upravnim organom u određenom roku, koji ne može biti duži od 30 dana, pokrene parnicu, odnosno postupak pred upravnim organom vanparnični postupak će se prekinuti do pravnosnažnog okončanja tog postupka, kao i da ako ni jedan od učesnika do završetka vanparničnog postupka ne pokrene parnicu, odnosno postupak pred upravnim organom, sud će dovršiti postupak bez obzira na zahteve u pogledu kojih je učesnik upućen na parnicu, odnosno na postupak pred upravnim organom (član 24.); da u postupku za raspravljanje zaostavštine sud utvrđuje ko su naslednici umrlog, koja imovina sačinjava njegovu zaostavštinu i koja prava iz zaostavštine pripadaju naslednicima, legatarima i drugim licima (član 87.); da će u postupku za raspravljanje zaostavštine sud raspraviti sva pitanja koja se odnose na zaostavštinu, a naročito o pravu na nasleđe, o veličini nasleđenog dela i o pravu na legat, kao i da o ovim pravima odlučuje sud, po pravilu, pošto od zainteresovanih lica uzme potrebne izjave (član 117. st. 1. i 2.); da će sud prekinuti raspravljanje zaostavštine i uputiti stranke da pokrenu parnicu ili postupak pred organom uprave, ako su među strankama sporne činjenice od kojih zavisi neko njihovo pravo, kao i da će sud tako postupiti ako su sporne činjenice od kojih zavisi pravo na nasleđe, a naročito punovažnost ili sadržina testamenta ili odnos naslednika i ostavioca na osnovu koga se po zakonu nasleđuje; činjenice od kojih zavisi osnovanost zahteva nadživelog bračnog druga i potomaka ostaviočevih koji su živeli sa ostaviocem u istom domaćinstvu da im se iz zaostavštine izdvoje predmeti domaćinstva, koji služe za zadovoljavanje svakodnevnih potreba; činjenice od kojih zavisi veličina naslednog dela, naročito uračunavanje u nasledni deo; činjenice od kojih zavisi osnovanost isključenja nužnih naslednika ili osnovanost razloga za nedostojnost; činjenica o tome da li se neko lice odreklo od nasleđa (član 119. st. 1. i 2.); da ako se naslednici spore bilo o činjenicama bilo o primeni prava, sud će prekinuti raspravljanje zaostavštine i uputiti stranke da povedu parnicu ili postupak pred upravnim organom u slučajevima - ako između naslednika postoji spor o tome da li neka imovina ulazi u zaostavštinu, ako između naslednika postoji spor povodom zahteva potomaka ostaviočevih koji su sa njim živeli u zajednici da im se iz zaostavštine izdvoji deo koji odgovara njihovom doprinosu u povećanju vrednosti ostaviočeve imovine (član 121.).

Zakon o parničnom postupku iz 1977. godine i Zakon o parničnom postupku iz 2004. godine, koji su se primenjivali na parnice zbog kojih se predmetni ostavinski postupak suštinski nalazi u prekidu, afirmisali su načelo efikasnog postupanja suda.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ostavinski postupak pokrenut po službenoj dužnosti 18. novembra 1991. godine , kada je Drugi opštinski sud u Beogradu primio smrtovnicu za ostavioca Slobodana Tasića i da predmetni ostavinski postupak još nije okončan, imajući u vidu da u ovoj vanparničnoj stvari suštinski postoje razlozi za prekid postupka, jer je među učesnicima bilo sporno da li navedena nepokretnost ostavioca ulazi u njegovu zaostavštinu zbog čega je učesnik u postupku Nada Vujović podnela tužbu parničnom sudu protiv podnosioca ustavne žalbe radi raskida i utvrđivanja ništavosti ugovora o doživotnom izdržavanju koji su zaključili podnosilac kao davalac izdržavanja i ostavilac kao primalac izdržavanja, te da još uvek nije okončan predmetni parnični postupak od koga zavisi ishod ostavinskog postupka. Među učesnicima u postupku se vodi i parnica pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 58108/10, radi utvrđivanja prava svojine njihove pok. majke na navedenoj nepokretnosti po osnovu bračne tekovine, a koja je takođe od uticaja na odlučivanje o veličini naslednog dela učesnika u predmetnom ostavinskom postupku.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se dosadašnje trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od pokretanja ostavinskog postupka po službenoj dužnosti pa nadalje.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog sudskog postupka, Ustavni sud je zaključio da ovaj ostavinski postupak traje skoro 22 godine, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da predmet nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao učesnika u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

U tom kontekstu, Ustavni sud, pre svega, ukazuje na specifičnost ostavinskog (vanparničnog) postupka koji se u mnogome razlikuje od parničnog postupka. Naime, vanparnični sud u postupku raspravljanja zaostavštine utvrđuje ko su naslednici umrlog, koja imovina sačinjava njegovu zaostavštinu i koja prava iz zaostavštine pripadaju naslednicima i drugim licima. Dakle, radi se o postupku u kome se mogu pojaviti brojna sporna pravna i činjeničnih pitanja. Tako, kada se u vanparničnom postupku postavi prethodno pitanje, ono u suštini ima ista obeležja kao prethodno pitanje u parničnom postupku. Međutim, vanparnični sud nema ovlašćenja da sam rešava prethodno pitanje ako su sporne činjenice od značaja za rešavanje tog pitanja, već tada vanparnični sud učesnike u postupku upućuje da u određenom roku pokrenu parnicu radi rešavanja prethodnog pitanja. Taj rok nije prekluzivan, iz čega proizlazi da ga učesnik može pokrenuti do okončanja vanparničnog postupka. Nakon okončanja parnice, meritorna odluka doneta u parničnom postupku predstavlja osnov za rešavanje spornog prava u ostavinskom postupku. S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da se predmetni ostavinski postupak, u kome, bez obzira na činjenicu što nije doneto formalno rešenje, postoje razlozi za prekid postupka u smislu odredbe člana 119. stav 1. Zakona o vanparničnom postupku, ne može posmatrati odvojeno od parničn ih postupka koji su pokrenuli učesnici u ostavinskom postupku radi rešavanja prethodn ih pravn ih pitanja – punovažnosti navedenog ugovora o doživotnom izdržavanju i imovine koja sačinjava zaostavštinu ostavioca. Dakle, donošenje odluke u ovom vanparničnom predmetu uslovljeno je prethodnim pravnosnažnim okončanjem parnica. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da prekid jednog postupka do okončanja nekog drugog postupka u kome se rešava o prethodnom pitanju, ne dovodi,a priori,do utvrđivanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, ali neopravdano odugovlačenja u drugim postupcima čije se okončanje čeka, uzrokuje povredu prava podnosioca u odnosu na prekinuti postupak. Ustavni sud ukazuje da je i Evropski sud za ljudska prava u Strazburu u svojoj praksi izrazio takvo stanovište (videti presudu u predmetuSmojeprotiv Hrvatske, aplikacija broj 28074/03 od 11. januara 2007. godine, stav 45.).

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da činjenice da navedena dva parnična postupka traju već 24, odnosno 20 godina i da parnice još uvek nisu okončane, same po sebi, nedvosmisleno potvrđuju da parnični sudovi nisu postupali u skladu sa načelom efikasnosti koje predviđaju svi odgovarajući procesni zakoni koji su se primenjivali na ove predmete. U tom smislu, Ustavni sud posebno napominje da je na sednici održanoj 30. septembra 2010. godine doneo Odluku Už-548/2009, kojom je usvojio ustavnu žalbu Đorđa Tasića, ovde podnosioca ustavne žalbe, i utvrdio da je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji se sada vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 58108/10, odnosno da je na sednici održanoj 22. decembra 2011. godine doneo Odluku Už-525/2009, kojom je usvojio ustavnu žalbu Đorđa Tasića, ovde podnosioca ustavne žalbe, i utvrdio da je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 2094/07 (raniji broj predmeta P. 1023/93). Dakle, Ustavni sud je konstatovao povredu navedenog ustavnog prava podnosioca ustavne žalbe u obe parnice zbog koji se predmetni ostavinski postupak suštinski nalazi u prekidu. Iz svih iznetih razloga, a imajući u vidu i propuste koje su načinili postupajući sudovi u početnoj fazi predmetnog ostavinskog postupka, a koji su uticali na njegovo nerazumno dugo trajanje (koji se manifestuju u tome što je Drugi opštinski sud u Beogradu dostavio podnosiocu žalbu učesnika u postupku Nade Vujović izjavljenu protiv navedenog prvostepenog rešenja od 16. jula 1992. godine tek nakon nepune jedne godine od dana podnošenja žalbe i što Okružni sud u Beogradu rešenjem Gž. 2664/94 od 15. juna 1994. godine nije odlučio o toj žalbi, te je Vrhovni sud Srbije u postupku po zahtevu za zaštitu zakonitosti ukinuo navedeno drugostepeno rešenje), Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, te je odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke naložio Prvom osnovnom sudu u Beogradu da, kada se stvore odgovarajući procesni uslovi, preduzme sve neophodne mere kako bi se predmetni ostavinski postupak okončao u najkraćem roku.

7. Polazeći od toga da je dužina trajanja predmetnog ostavinskog postupka prvenstveno prouzrokovana prekomerno dugim trajanjem parničnih postupaka koji su bili predmet ocene Ustavnog suda u predmetima Už-548/2009, Už-525/2009 i Už-4882/2010, a imajući u vidu da je podnosiocu ustavne žalbe u predmetima Už-525/2009 i Už-4882/2010 dosuđena naknada štete u iznosima od 1.500 i 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u navedenim parnicama, Ustavni sud je u ovoj ustavnopravnoj stvari odbio kao neosnovan zahtev podnosioca za naknadu nematerijalne štete, odlučujući kao u tački 3. izreke.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević