Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Josipa Fontanjija iz Bačke Topole i Miodraga Pravilovića i Nikole Karleuše, obojice iz Lovćenca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. juna 2012. godine, doneo je

ODLUKU

Obrazloženje

1. Josip Fontanji iz Bačke Topole i Miodrag Pravilović i Nikola Karleuša, obojica iz Lovćenca, su 23. marta 2011. godine, preko punomoćnika Siniše Adamovića, advokata iz Novog Sada, podneli Ustavnom sudu ustavn e žalbe protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 6361/10 od 19. januara 2011. godine u stavu prvom izreke, zbog povrede prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na pravičnu naknadu za rad iz člana 60. stav 4. Ustava. Po izjavljenim ustavnim žalbama formirani su predmeti: Už-1296/2011, Už-1300/2011 i Už-1302/2011. Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 42. st. 3. i 4. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), spojio postupke po ustavnim žalbama u navedenim predmetima, radi zajedničnog odlučivanja, i to tako što su predmeti Už-1300/2011 i Už-1302/2011 pripojeni predmetu Už- 1296/2011.
U ustavnim ža lbama se navodi: da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 6361/10 od 19. januara 2011. godine u stavu prvom izreke potvrđena prvostepena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 5359/07 od 8. septembra 2009. godine, u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev podnosilaca ustavne žalbe da im tužena Republika Srbija – Ministarstvo unutrašnjih poslova isplati naknadu troškova prevoza od mesta prebivališta do mesta rada, naknadu za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora u periodu od 1. juna 2004. godine do 31. decembra 2006. godine; da su osporenom presudom povređena prava podnosilaca na jednaku zaštitu pred sudovima iz člana 36. Ustava, jer su druga službena lica u Ministastvu unutrašnjih poslova pred sudovima u Republici Srbiji ostvarila pravo na naknadu putnih troškova, o čemu se prilažu presude Apelacionog suda u Novom Sadu i Apelacionog suda u Kragujevcu; da su odbijanjem tužbenog zahteva u odnosu na naknadu za topli obrok i regres takođe povređena prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima, jer se iz presude Osnovnog suda u Kragujevcu P1. 3853/10 od 5. maja 2010. godine vidi da se zahtevi drugih policajaca po tom osnovu usvajaju; da povreda ustavnog prava podnosilaca iz člana 60. stav 4. Ustava na pravičnu naknadu za rad proizlazi iz činjenice da naknade za prevoz, topli obrok i regres predstavljaju pravičnu naknadu koja se isplaćuje zaposlenom u vezi sa radom, te se osporenom sudskom odlukom ponosioci diskriminišu u odnosu na druge zaposlene policijske službenike, a što se vidi iz dostavljenih presuda. Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu.
2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili ukraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu, stavom prvim izreke, odbijeni su, pored ostalog, tužbeni zahtevi tužilaca – ovde podnosilaca ustavne žalbe kojima je traženo da se tužena Republika Srbija – Ministarstvo unutrašnjih poslova, Policijska uprava Subotica obaveže da im za period od 1. juna 2004. godine do 31. decembra 2006. godine isplati opredeljene mesečne iznose na ime naknade za troškove prevoza, topli obrok i regres za korišćenje godišnjeg odmora, sa zakonskom zateznom kamatom kao u izreci. U obrazloženju presude se, pored ostalog, navodi: da je tužena u svom podnesku navela da policajci nemaju troškove prevoza, jer im prevoznici ne naplaćuju karte, o čemu je u prilogu dostavila i dokaze, potvrde više javnih prevoznika; da je u odnosu na naknadu za prevoz zahtev tužilaca bez osnova, jer ova ovlašćena službena lica koriste sva sredstva javnog prevoza, ne samo autobuse na određenim ralacijama i slično, bez ikakve naknade; da u toj situaciji, kada mogu da koriste sva sredstva javnog prevoza bez naknade, oni troškove prevoza u javnom prevozu nisu mogli imati, te nemaju pravo ni na naknadu troškova prevoza.
Osporenim stavom prvim izreke presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 636/10 od 19. januara 2011. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 5359/07 od 8. septembra 2009. godine u delu stava prvog izreke za topli obrok, regres i naknadu putnih troškova sa kamatom na te iznose. Apelacioni sud u Beogradu je našao da je na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud u pogledu odluke sadržane u potvrđujućem delu izreke ožalbene presude pravilno primenio materijalno pravo i o tome dao obrazložene razloge. U obrazloženju osporene presude se, pored ostalog, navodi da kako, s obzirom na odredbe člana 4. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, u utvrđeni koeficijent za platu tužilaca ulazi i koeficijent za dodatka na ime naknade za ishranu i regres za koiršćenje godišnjeg odmora, to tužiocima ne pripada potraživanje pod naznačenim osnovima. Takođe se navodi da tužioci u konkretnom slučaju nisu dokazali okolost da su imali troškove prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada za period potraživanja, kada bi se ostvario i osnov za njihovu naknadu, pa je pravilan zaključak pobijane presude da je neosnovano potraživanje u odnosu na ovaj njihov zahtev.
Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 3782/10 od 23. juna 2010. godine, koja je dostavljena uz ustavnu žalbu, odbijena je žalba tužene i potvrđena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 55/10 od 19. februara 2010. godine, kojom je tužena obavezana da tužiocima Z. N, B. Z, B. A. i D. M. – zaposlenim u MUP-u, Područnoj policijskoj upravi u Novom Sadu, isplati određene mesečne iznose po osnovu naknade za korišćenje prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada. U obrazloženju presude se, pored ostalog, navodi da je činjeničnim stanjem nesumnjivo utvrđeno da s obzirom na udaljenost mesta stanovanja do mesta rada tužioci koristili međugradski i gradski prevoz, te je tužbeni zahtev osnovan, da suprotne tvrdnje tužene da tužioci taj prevoz nisu koristili tokom postupka nisu dokazane, a teret dokazivanja je na tuženoj.
Presudom Okružnog suda u Kragujevcu Gž1. 201/09 od 21. avgusta 2009. godine je odbijena žalba tužene i potvrđena presuda Opštinskog suda u Kragujevcu P. 215/07 od 9. aprila 2009. godine, kojom je tužena obavezana da tužiocu B. K. – zaposlenom u MUP-u, Policijska uprava Kragujevac, isplati određene mesečne iznose po osnovu naknade za korišćenje prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada. U obrazloženju presude se, pored ostalog, navodi da je prema činjeničnom utvrđenju prvostepenog suda tužilac za dolazak na rad i odlazak sa rada imao redovne i stvarne izdatke na ime prevoza u visini cene koštanja autobuske karte u danim u kojima je radio u utuženom periodu; da je kod tako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud pravilnom primenom odredbi relevantnih propisa koji se bliže navode usvojio tužbeni zahtev.
4. Odredbom člana 36. stav 1. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.
Odredbom člana 60. stav 4. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se niko se tih prava ne može odreći.
Članom 51. st.1. i 2. Zakona o radnim odnosima u državnim organima („Službeni glasnik RS“, br. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01, 39/02, 49/05 i 79/05), bilo je propisano da zaposleni u državnim organima i izabrana, odnosno postavljena lica imaju pravo na naknadu materijalnih troškova: za dnevnice i noćenje na službenom putovanju, za upotrebu sopstvenog vozila u službene svrhe, za prevoz na rad i s rada, za selidbene troškove i za naknadu za odvojeni život , kao i da se visina, uslovi i način isplate naknada iz stava 1. ovog člana utvrđuje aktom Vlade.
Uredbom o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima i izabranih, odnosno postavljenih lica („Službeni glasnik RS“, br. 37/94, 40/94, 37/01, 73/04, 88/04, 38/05 i 81/05), koja je bila na snazi do 29. septembra 2007. godine, članom 1, stav 2. tačka 2) je bilo propisano da se naknadama i drugi m primanj ima zaposlenih u državnim organima i izabranih, odnosno postavljenih lica u smislu ove uredbe smatra i naknada za prevoz na rad i sa rada ; članom 14. da se za korišćenje prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada isplaćuje naknada u visini cene mesečne pretplatne karte u gradskom, prigradskom, odnosno međugradskom saobraćaju .
Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, broj 34/01) je bilo propisano: da se p late izabranih, imenovanih i postavljenih lica i zaposlenih iz člana 1. ovog zakona utvrđuju na osnovu: osnovice za obračun plata, koeficijenta koji se množi osnovicom, dodatka na platu, obaveza koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa z a obavezno socijalno osiguranje iz plate, u skladu sa zakonom (član 2.); da koeficijent izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu, da koeficijent sadrži i dodatak na ime naknade z a ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora (član 4. st. 1. i 2.); da se koeficijenti za obračun i isplatu plata imenovanih i postavljenih lica i zaposlenih iz člana 1. tač. 1), 3), 4) i 5) ovog zakona utvrđuju aktom Vlade, kojim se zaposleni razvrstavaju u platne razrede, prema zvanjima, zanimanjima ili poslovima (član 8. st. 1. i 2.).
5. Razmatrajući razloge i navode ustavnih žalbi, Ustavni sud je utvrdio da su podnosioci ustavne žalbe ukazali na nejednako postupanje nadležnog suda u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, čime su diskriminisani u odnosu na druge policijske službenike, te da smatraju da im je na taj način povređeno pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima, zajemčeno članom 36. stav 1. Ustava, kao i pravo na pravičnu naknadu za rad iz člana 60. stav 4. Ustava, a kao dokaz su dostavili kopije navedenih presuda.
Uvidom u dostavljene drugostepene presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 3782/10 od 23. juna 2010. godine i Okružnog suda u Kragujevcu Gž1. 201/09 od 21. avgusta 2009. godine, Ustavni sud je konstatovao da je njima pravnosnažno usvojen zahtev tužilaca zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova, policijskim upravama u Novom Sadu i Kragujevcu, za isplatu naknade za korišćenje prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada. Međutim, Ustavni sud je utvrdio da se ovde ne radi o identičnom činjeničnom stanju sa stanjem koje je utvrđeno u postupku u kojem je doneta osporena presuda, a kojom je odbijen tužbeni zahtev podnosilaca. Naime, u postupku donošenja prvostepene presude koja je u tom delu potvrđena osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 6361/10 od 19. januara 2011. godine, sud je na osnovu dokaza tužene utvrdio da su tužioci imali obezbeđen besplatan prevoz od mesta boravka do posla i nazad, zbog čega je, primenom relevantnih propisa, njihov zahtev za isplatu troškova prevoza odbio kao neosnovan. Iz obrazloženja navedenih presuda Apelacionog suda u Novom Sadu i Okružnog suda u Kragujevcu proizlazi da tužena nije dokazala da tužioci koji su, s obzirom na svoje mesto boravka, imali potrebu za prevozom, nisu imali stvarne troškove po ovom osnovu, te je dosudio traženu naknadu. S obzirom na to da je utvrđeno da u sporu o naknadi troškova prevoza rešenom osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 6361/10 od 19. januara 2011. godine i sporovima rešenim navedenim presudama Apelacionog suda u Novom Sadu i Okružnog suda u Kragujevcu nije postojao indentitet činjeničnog stanja, po stanovištu Ustavnog suda, ne postoji povreda prava podnosilaca na jednaku zaštitu prava u postupku pred sudovima u delu kojim je odlučeno o tužbenom zahtevu za naknadu troškova prevoza.
U pogledu istaknute povrede prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava u pogledu osporene presude Apelacionog suda u Beogradu u stavu prvom izreke u delu kojim je odlučeno o tužbenom zahtevu za isplatu naknade za ishranu u toku rada i regers za korišćenje godišnjeg odmora, Ustavni sud je takođe ocenio da se navodi podnosilaca o povredi ovog prava ne mogu prihvatiti kao osnovani, s obzirom na to da podnosioci ustavne žalbe nisu dostavili nijedan dokaz u prilog različitog postupanja sudova. Naime, Ustavni sud ukazuje da različito postupanje sudova postoji kada sudovi poslednje instance, u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, donesu različite odluke. Kako je uz ustavnu žalbu dostavljena presuda Osnovnog suda u Kragujevcu P1. 3853/10 od 5. maja 2010. godine za koju se ne može utvrditi da li je protiv nje bila izjavljena žalba, odnosno da li je bila predmet preispitivanja u drugostepenom postupku, to Ustavni sud nije uzimao u razmatranje ovu presudu, kao ni dostavljenu presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P1. 536/08 od 16. decembra 2008. godine.
S obzirom na navedeno, Ustavni sud je utvrdio da osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 6361/10 od 19. januara 2011. godine nije povređeno pravo podnosilaca na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava.
Ustavni sud je zatim konstatovao da se osporena presuda zasniva na stavu da tužioci imaju pravo na naknadu troškova prevoza samo u situaciji kada su ti troškovi stvarno postojali i da, s obzirom na činjenično stanje utvrđeno u prvostepenom postupku, tužioci nisu uspeli da opovrgnu dokaze tužene da su imali besplatan prevoz, tj. da dokažu da su stvarno imali troškove prevoza, zbog čega nije postojao pravni osnov za usvajanje njihovog tužbenog zahteva, kao i na stavu da je u utuženom periodu naknada za ishranu u toku rada i regres koja se potražuje tužbenim zahtevom tužiocima isplaćena u okviru plate. Polazeći od navedenih odredbi Zakona o radnim odnosima u državnim organima, Uredbe o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima i izabranih, odnosno postavljenih lica, kao i Zakon o platama u državnim organima i javnim službama, Ustavni sud je ocenio da je ovakav stav i ocena nadležnog suda zasnovana na ustavnopravno prihvatljivoj primeni i tumačenju merodavnog materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje, te je utvrdio da ne postoji ni povreda prava podnosilaca na naknadu za rad iz člana 60. stav 4. Ustava.
Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu.
6. Sledom navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA
dr Dragiša B. Slijepčević