Prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev kojim je traženo da se poništi ugovor o doživotnom izdržavanju zaključen 10. oktobra 1994. godine, između A.O., kao primaoca izdržavanja, i tuženog kao davaoca izdržavanja.Odlučujući o žalbi tužioca protiv ove presude, drugostepeni sud je žalbu kao neosnovanu odbio iz sledećih razloga:Iz utvrđenih činjenica koje se žalbom i ne pobijaju, proizilazi da ne postoje nikakvi materijalno-pravni razlozi za poništaj ugovora o doživotnom izdržavanju, pošto ugovor izražava stvarnu volju primaoca izdržavanja bez ikakvih mana koje bi taj ugovor činile rušljivim u smislu člana 111. Zakona o obligacionim odnosima.Prema tome, prvostepeni sud je zakonito odlučio kada je zahtev radi poništaja ugovora o doživotnom izdržavanju odbio.Da li je tužena kao davalac izdržavanja taj ugovor valjano ispunjavala prema sada pok. A.O. kao primaocu izdržavanja jeste pitanje koje ne utiče na poništaj ugovora, već eventualno na njegov raskid, ali takav zahtev u ovoj parnici nije postavljen.Naime, u tužbi je istaknut zahtev radi poništaja ugovora o doživotnom izdržavanju od 10. oktobra 1994. godine, koji se zasniva na tvrdnji sada pok. A.O. kao primaoca izdržavanja da taj ugovor ne sadrži njenu pravu volju. U skladu sa načelom sadržanim u odredbi člana 2. Zakona o parničnom postupku, prvostepeni sud je u granicama takvog zahteva raspravljao i odlučivao. Stoga je očigledno pogrešno gledište žalbe da je prvostepeni sud mogao suditi o osnovanosti zahteva za raskid ugovora, budući da nije vezan pravnom kvalifikacijom tužbe. Ovakvo gledište je rezultat pogrešnog shvatanja odredbe člana 186. stav 3. Zakona o parničnom postupku. Sud nije vezan pravim osnovom tužbenog zahteva ali to ne znači da nije vezan samim zahtevom.