Odredbama Ustava Republike Srbije utvrđena je dužnost plaćanja dažbina koje su utvrđene zakonom (član 52.), da se sredstva budžeta obezbeđuju iz poreza i drugih zakonom utvrđenih prihoda prema ekonomskoj snazi obveznika (član 69. stav 2. i 3.) u okviru ustavne funkcije Republike, da uređuje i obezbeđuje finansijski sistem (član 72. stav 1. tač. 1. Ustava Republike Srbije). Iz navedenih odredaba Ustava po oceni Suda proističe da Ustav imenuje samo poreze kao vrstu fiskalnih prihoda, dok ostale dažbine ne opredeljuje pojedinačno (po nazivu, vrsti, sadržini i dr.). S toga, povodom pitanja da li osporene dažbine imaju više obeležja poreza nego taksi sud smatra da se sa ovog aspekta ne može dovoditi u pitanje ustavnost određene dažbine utvrđene zakonom.
Ustavni sud ne može ulaziti u razmatranje pitanja pravne prirode osporenih taksa odnosno drugih dažbina sa stanovišta da li odgovaraju teorijskom pojmu takse kao naknade za određenu javno pravnu uslugu, jer ta pitanja nisu u domenu kontrole ustavnosti Zakona, saglasno članu 125 Ustava Republike Srbije.
Sud je utvrdio da ustavom konstituisano ovlašćenje za zakonodavca da uvodi fiskalne dažbine, podrazumeva mogććnost njihovog uređivanja u celini (to jest po svim elementima), kao izraz određene fiskalne politike izražene kroz odgovarajući zakon.
Prilikom definisanja svih bitnih elemenata određene vrste fiskalne dažbine (obveznik, osnovica, način plaćanja, tarifna stopa, gornji i donji limiti, taksa, rokovi plaćanja, sankcija za neizvršenje obaveze i drugo), zakonodavac je autonoman u koncipiranju normativnih rešenja.
Jedino ustavno ograničenje za zakonodavca, u uređivanju ove sfere odnosa sadržano je u članu 69. stav 3. Ustava RS, kojim je konstituisano načelo srazmernosti plaćanja dažbine ekonomskoj snazi obveznika.
Međutim, Ustav nije odredio način ostvarivanja pomenutog principa, što znači da je izbor metoda u realizaciji ovog ustavnog principa u celini stvar zakona.
Kada su u pitanju sudske takse, Zakonom o sudskim taksama ("Službeni glasnik Republike Srbije" broj 23/94, 53/95 i 16/97), proklamovano je načelo da se one plaćaju u postupku pred sudovima po odredbama tog zakona i Taksene tarife, koje čine njegov sastavni deo (član 1.). Saglasno članu 2. stav 1. istog Zakona, takseni obveznici su lica po čijem predlogu ili u čijem interesu se preduzimaju radnje u sudskom postupku.
Na osnovu navedenog, po oceni suda, proizilazi da sudske takse karakteriše korelativnost koristi pojedinca i specijalne usluge koju sud svojim radnjama pruža pojedincu.
Takva neposredna i direktna veza nije karakteristična za poresko pravni odnos, koji nastaje između pojedinca i države kojoj se plaća porez.
U zakonskoj koncepciji odnosa u ovoj oblasti, korist koju pojedinac ostvaruje na osnovu konkretne radnje sudskog organa (zbog brojnosti i troškova sudskih radnji), utvrđuje se na osnovu kriterijuma vrednosti sudske stvari (uz razne korektive radi ostvarivanja različitih ciljeva fiskalne politike). U cilju realizacije principa iz člana 69. stav 3. Ustava RS, zakonodavac je u nizu odredaba ovog zakona uvažio različite situacije i prilike vezane za taksenog obveznika (imovno stanje, socijalni momenat i dr.), pa je putem raznih korektivnih metoda izvršio prilagođavanje visine sudske takse ekonomskoj moći obveznika (oslobođenje od plaćanja takse, plaćanje u ratama odredbe čl. 9-2. i člana 38. Zakona). Visina sudskih taksa određena je taksenom tarifom, a zakonodavac je u tarifnim stavovima dimenzionirao osnovicu plaćanja takse i izvršio odabir metoda tarifiranja (tarifna stopa, korekcija osnovice, progresivna skala, fiksni iznosi paušalne takse i dr.).