Tuženi u reviziji smatra da tužilja ne samo da nema pravo na tekovinu po osnovu zajedničkog sticanja u zgradi (u tim delovima prvostepena presuda je ukinuta i vraćena prvostepenom sudu na ponovno suđenje), već da nema pravo ni na povraćaj svoje posebne imovine zato što je prilikom faktičkog raskida bračne zajednice izjavila da ništa iz te zajednice ne traži.
Toj izjavi tuženi daje snagu vansudskog poravnanja. .
Ovi revizijski navodi su neosnovani jer jednostrana izjava nema karakter vansudskog poravnanja s obzirom da poravnanje u materijalno-pravnom smislu predstavlja dvostrani ugovor koji proizvodi određeno pravno dejstvo. .
No i kada bi tuženi prihvatio sadržinu jednostrane izjave tužilje i kada bi se uzelo da su stranke zaključile usmeni ugovor po kome se tužilja odriče svoje posebne imovine i zajednički stečene imovine takav ugovor ne bi proizvodio pravno dejstvo u smislu člana 326. stav 2. Zakona o braku i porodičnim odnosima.
Naime, po toj odredbi bračni drugovi ne mogu međusobno sklapati one ugovore kojima se menja imovinski režim utvrđen ovim zakonom, kao i ugovore kojima se unapred odriču prava koja im po zakonu pripadaju (na zakonsko izdržavanje, na udeo u zajedničkoj imovini i drugo). .
Imajući u vidu sadržinu te odredbe to izjava tužilje da ne traži svoj udeo u zajednički stečenoj imovini ne bi proizvodila nikakvo pravno dejstvo.
Sporazum po kome tužilja poklanja tuženom pokretne stvari koje predstavljaju predmet spora je morao biti jasan i izričit da bi proizvodio pravno dejstvo. .
S obzirom da između stranaka nije zaključen usmeni ugovor o poklonu posebne imovine tužilje to tuženi sporne pokretne stvari drži bez pravnog osnova pa je pravilno utvrđeno da one predstavljaju posebnu imovinu supruge i da tuženi na zahtev tužilje kao razvedenog bračnog druga po prestanku bračne zajednice te stvari drži bez pravnog osnova i mora da ih vrati vlasniku (član 37. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa). Sklapanje ugovora izmeću bračnih drugova