Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi G. S. iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. aprila 2015. godine, doneo je

ODLUKU

Obrazloženje

1. G. S . iz Beograd a podnela je, 16. marta 2012. godine, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 13453/11 od 27. januara 2012. godine, zbog povrede prava na rad iz člana 60. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da se drugostepeni organ u svom rešenju pozvao na "navodne dokaze" od kojih nijedan ne može biti podoban za ocenu da su bili ispunjeni zakonski uslovi za prestanak službe podnositeljke; da ti "dokazi", sa jedne strane, retroaktivno konstatuju "navodne činjenice", a sa druge strane, "ne obuhvataju sve mogućnosti za ostvarenje nekog drugog prava koje su morale biti utvrđene pre donošenja odluke o prestanku službe"; da je potpuno nejasno na osnovu kojih akata je doneto rešenje o prestanku službe; da je Upravni sud u osporenoj presudi zanemario pravni stav iz svoje ranije presude, navodeći da su dokazi na koje se poziva drugostepeni organ pravno relevantni za odlučivanje, jer se odnose na činjenice iz perioda koje prethode prestanku radnog odnosa bez obzira na vreme njihovog izdavanja; da se na taj način narušava pravna sigurnost, jer isti sud u relativno kratkom vremenskom periodu različito ceni iste dokaze. Predloženo je da Ustavni sud poništi osporenu presudu Upravnog suda.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u spise predmeta Vojne pošte 5542 B. Up-2 broj 5-18/08, kao i u celokupnu priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem Vojne pošte 6870 B. broj 18/1-413-1 od 8. aprila 2005. godine, u tački 1. dispozitiva, utvrđeno je da G. S. (ovde podnositeljka ustavne žalbe) prestaje služba u Vojsci Srbije i Crne Gore bez njene saglasnosti, a kao dan prestanka službe označen je 10. maj 2005. godine. Istim rešenjem utvrđeno je da podnositeljki pripada jednokratna otpremnina u visini dvanaestostrukog iznosa bruto plate, sa danom prestanka službe, koju je ostvarila za mesec koji prethodi mesecu u kome joj prestaje služba (tačka 2. dispozitiva). U obrazloženju ovog rešenja je navedeno da je na osnovu naređenja Generalštaba Vojske Srbije i Crne Gore - Uprava za ljudske resurse pov. broj 672-2 od 2. aprila 2005. godine i naređenja načelnika Generalštaba Vojske Srbije i Crne Gore pov. broj 778-22 od 3. aprila 2005. godine ukinuto radno mesto na koje je podnositeljka bila raspoređena i da ne postoji mogućnost rasporeda na drugo radno mesto u okviru jedinice.

Vojna pošta 7330 B. je odbila žalbu podnositeljke kao neosnovanu rešenjem Up-2 broj 14-2 od 16. maja 2005. godine, utvrdivši da prvostepenim rešenjem nije povređen zakon na štetu podnositeljke.

Podnositeljka je protiv navedenog konačnog rešenja podnela tužbu Sudu Srbije i Crne Gore. Nakon prestanka državne zajednice Srbija i Crna Gora, postupak po tužbi podnositeljke nastavljen je pred Vrhovnim sudom Srbije, koji je presudom U-SCG 1042/06 od 19. marta 2008. godine uvažio tužbu i poništio pobijano drugostepeno rešenje. U obrazloženju navedene presude je ocenjeno da je drugostepeno rešenje zahvaćeno bitnom povredom odredbe člana 199. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku, jer odluka iz dispozitiva osporenog rešenja ne proizlazi iz stanja u spisima, u kojima se ne nalazi naređenje Generalštaba vojske Srbije i Crne Gore - Uprava za ljudske resurse pov. broj 672-2 od 2. aprila 2005. godine na koje se pozvao prvostepeni organ prilikom utvrđivanja odlučne činjenice o ukidanju radnog mesta.

Postupajući u izvršenju presude Vrhovnog suda Srbije, Vojna pošta 5542 B. je donela rešenje Up-2 broj 5-5 od 1. avgusta 2008. godine, kojim je odbijena kao neosnovana žalba podnositeljke. U obrazloženju drugostepenog rešenja je navedeno: da je radno mesto na koje je podnositeljka bila raspoređena ukinuto na osnovu naređenja načelnika Generalštaba Vojske Srbije i Crne Gore pov. broj 778-22 od 3. aprila 2005. godine koje je dostavljeno komandi 235. Centra za stacionarne veze (u kojoj je podnositeljka bila na službi) telegramom pov. broj 16-142 dana 5. aprila 2005. godine; da je tačkom 3. navedenog naređenja izvršeno smanjenje "imajućeg stanja civilnih lica", između ostalog, i u 235. Centru za stacionarne veze , sa rokom prestanka službe 10. majem 2005. godine; da je izbor lica izvršen u svemu saglasno tački 3. naređenja Generalštaba Vojske Srbije i Crne Gore - Uprava za ljudske resurse pov. broj 672-2 od 2. aprila 2005. godine, kojom je, pored ostalog, predviđeno da civilnom licu prestaje služba bez njegove saglasnosti, ukoliko se ne može rasporediti na drugo upražnjeno mesto adekvatne stručne spreme u matičnoj ili drugoj jedinici u garnizonu, garnizonskom mestu službovanja; da je stoga prvostepeni organ postupio u skladu sa odredbama člana 143. stav 1. tačka 9) i člana 144. stav 2. tačka 1) tada važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije.

Podnositeljka ustavne žalbe je 3. septembra 2009. godine podnela Vrhovnom sudu Srbije tužbu protiv navedenog rešenja Vojne pošte 5542 B, o kojoj je, nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji, odlučio Upravni sud - Odeljenje u Nišu presudom U. 5104/10 (2008) od 14. aprila 2010. godine. Taj sud je uvažio tužbu i poništio pobijano drugostepeno rešenje, ocenivši da u postupku pre donošenja prvostepenog rešenja podnositeljki nije pokušano da se obezbedi jedno od prava predviđenih odredbom člana 144. stav 1. tačka 2) Zakona o Vojsci Jugoslavije. Isti sud nije prihvatio kao dokaz potvrdu Ministarstva odbrane - Sektor za ljudske resurse - Uprava za kadrove broj 1127-2 od 11. februara 2009. godine (pribavljenu nakon donošenja pobijanog drugostepenog rešenja), kojom se potvrđuje da u vreme prestanka službe podnositeljke nije postojala mogućnost njenog raspoređivanja na drugo odgovarajuće radno mesto, kao ni mogućnost prekvalifikacije, jer je izdata nakon donošenja prvostepenog rešenja.

U izvršenju nove presude drugostepeni organ je doneo rešenje Up-2 broj 5-14/08 od 26. jula 2011. godine, kojim je odbio žalbu podnositeljke, nakon što je upotpunio postupak u cilju otklanjanja nedostataka na koje je ukazao sud. U obrazloženju drugostepenog rešenja je navedeno: da je na osnovu potvrde Ministarstva odbrane - Sektor za politiku odbrane - Uprava za organizaciju utvrđeno da je radno mesto na koje je podnositeljka bila raspoređena ukinuto Odlukom Ministarstva odbrane za organizacijsko-mobilizacijske promene u Ministarstvu odbrane i Vojsci SCG str. pov. broj 904-2 od 8. aprila 2005. godine; da je na osnovu potvrde Ministarstva odbrane - Sektor za ljudske resurse - Uprava za kadrove broj 1127-2 utvrđeno da se podnositeljka nije mogla rasporediti na drugo odgovarajuće radno mesto , niti joj je moglo biti obezbeđeno neko od prava iz člana 144. stav 1. tač. 1) i 2) Zakona o Vojsci Jugoslavije; da se podneskom Up-2 broj 5-13/08 od 22. jula 2010. godine podnositeljka izjasnila o navedenim potvrdama; da je netačna tvrdnja podnositeljke da se pribavljenim dokazima retroaktivno konstatuju navodne činjenice, s obzirom da se ti dokazi odnose na činjenično stanje kao takvo u momentu prestanka službe; da su cenjeni i ostali navodi podnositeljke, ali da oni nisu mogli imati uticaja na drugačije rešavanje.

Upravni sud je i novom presudom U. 26538/10 od 30. avgusta 2011. godine uvažio tužbu podnositeljke i poništio pobijano drugostepeno rešenje, a predmet vratio tuženom organu na ponovno odlučivanje. Ovo iz razloga što drugostepeno rešenje nije donelo službeno lice koje je zakonom bilo ovlašćeno za njegovo donošenje i potpisivanje .

Drugostepeni organ je u izvršenju navedene presude doneo rešenje Up-2 broj 5-18/08 od 28. oktobra 2011. godine sa obrazloženjem koje je identično onome u ranije poništenom rešenju.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 13453/11 od 27. januara 2012. godine odbijena je tužba podnositeljke podneta protiv drugostepenog rešenja. Upravni sud je ocenom pobijanog rešenja, navoda iznetih u tužbi, odgovora na tužbu i spisa ove upravne stvari, našao da tužba nije osnovana. U obrazloženju osporene presude se navodi da je tuženi organ na osnovu potvrde Ministarstva odbrane - Sektor za politiku odbrane - Uprava za organizaciju utvrdio da je radno mesto na koje je podnositeljka bila raspoređena ukinuto Odlukom Ministarstva odbrane za organizacijsko-mobilizacijske promene u MO i Vojsci SCG str. pov. broj 904-2 od 8. aprila 2005. godine , a na osnovu potvrde Ministarstva odbrane - Sektor za ljudske resurse - Uprava za kadrove broj 1127-2 da se podnositeljka nije mogla rasporediti na drugo odgovarajuće radno mesto, niti joj je moglo biti obezbeđeno neko od prava iz člana 144. stav 1. tač. 1) i 2) Zakona o Vojsci Jugoslavije. Upravni sud je ocenio da se navedeni dokazi smatraju pravno relevantnim za odlučivanje u ovoj pravnoj stvari, budući da se odnose na činjenice iz perioda koji prethodi prestanku radnog odnosa podnositeljke, odnosno donošenju prvostepenog rešenja, bez obzira na vreme njihovog izdavanja, a kojima se potvrđuje da nije postojala mogućnost da podnositeljka zasnuje radni odnos u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njenoj stručnoj spremi, kao i da nije postojala mogućnost sticanja stručne osposobljenosti, dokvalifikacije ili prekvalifikacije za rad u Vojsci ili zasnivanje radnog odnosa u preduzeću, ustanovi ili drugom državnom organu. Najzad, taj sud je naveo da je cenio navode tužbe, koji su bili i navodi žalbe, ali da su isti bez uticaja na drugačiju ocenu zakonitosti drugostepenog rešenja.

Ustavni sud je utvrdio da se u spisima predmeta nalazi i dopis Vojne pošte 5542 B . Up-2 broj 5- 11/08 od 30. juna 2010. godine upućen Nacionalnoj službi za zapošljavanje - Filijala za grad B , kojim se traži dostavljanje potvrde o tome da li je od dana prestanka službe podnositeljke postojala mogućnost zaposlenja u njenoj stručnoj spremi posredstvom te organizacije. Postupajući po navedenom zahtevu, Nacionalna služba za zapošljavanje - Filijala za grad B . je dostavila dopis broj 0110-1011-789/2010 od 19. jula 2010. godine u kome je, pored ostalog, navedeno da se podnositeljka nalazila na evidenciji nezaposlenih lica od 16. maja 2005. do 6. februara 2006. godine i da je posredovano u njenom zapošljavanju, što je ona i prihvatila. Uz navedeni dopis priložen je izveštaj o broju nezaposlenih lica, slobodnim i popunjenim radnim mestima za IV stepen stručne spreme za zanimanje ekonomski tehničar.

4. Odredbama člana 60. Ustava utvrđeno je da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom, da svako ima pravo na slobodan izbor rada, da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta, da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći, da se ženama, omladini i invalidima omogućuje posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, relevantne su i sledeće zakonske odredbe:

Zakonom o Vojsci Jugoslavije ("Službeni list SRJ", br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i "Službeni list SCG", br. 7/05 i 44/05), koji je bio na snazi u vreme odlučivanja o prestanku službe podnositeljke ustavne žalbe, bilo je propisano: da civilnom licu u Vojsci prestaje služba bez njegove saglasnosti, pored ostalog, ako se ukida radno mesto na koje je raspoređeno ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu (član 143. tačka 9)); da civilnom licu u Vojsci čije se radno mesto ukida ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu prestaje služba ako mu se prethodno nije moglo obezbediti jedno od sledećih prava – zasnivanje radnog odnosa u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njegovoj stručnoj spremi ili sticanje stručne osposobljenosti, dokvalifikacije ili prekvalifikacije za rad u Vojsci ili zasnivanje radnog odnosa u preduzeću, ustanovi, odnosno državnom organu (član 144. stav 1. tač. 1) i 2)), a da civilno lice kome se nije moglo obezbediti jedno od navedenih prava, ima pravo na jednokratnu otpremninu u visini dvanaestostrukog iznosa bruto plate sa danom prestanka službe, koju je lice ostvarilo za mesec koji prethodi mesecu u kome mu prestaje služba, kao i novčanu naknadu i druga prava po propisima o zapošljavanju države članice na čijoj teritoriji je bilo u službi (stav 2. tač. 1) i 2)); da civilno lice u Vojsci kome služba prestaje (..) bez njegove saglasnosti (...) ima dužnost i pravo da ostane na radu od 30 dana do tri meseca (otkazni rok), a da dužini otkaznog roka odlučuje nadležni starešina (član 148. stav 1.).

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/ 01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10 ) propisano je: da se u postupku moraju utvrditi pravilno i potpuno sve činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje zakonitog i prav ilnog rešenja (odlučne činjenice) (član 8.); da ovlašćeno službeno lice odlučuje koje će činjenice uzeti kao dokazane po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza posebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka (član 10.); da službeno lice koje vodi postupak odlučuje o tome da li neku činjenicu treba utvrđivati ili ne, zavisno od toga da li ta činjenica može imati uti caja na rešavanje upravne stvari, te da se dokazi, po pravilu, izvode pošto se utvrdi šta je u činjeničnom pogledu sporno ili šta treba dokazivati (član 150. stav 1.); da, u ostalim upravnim stvarima, obrazloženje rešenja sadrži: kratko izlaganje zahteva stranaka, utvrđeno činjenično stanje, po potrebi i razloge koji su bili odlučni pri oceni dokaza, razloge zbog kojih nije uvažen koji od zahteva stranaka, pravne propise i razloge koji s obzirom na utvrđeno činjenično stanje upućuju na reš enje kakvo je dato u dispozitivu (član 199. stav 2.); da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, a ako drugostepeni organ nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar (člana 232. stav 1.).

5. Podnositeljka ustavne žalbe povredu prava na rad suštinski obrazlaže time što joj je civilna služba u Vojsci presta la, iako prethodno nije utvrđeno da su bili ispunjeni svi Z akonom propisani uslovi. Kako se Ustavom zajemčeno pravo na rad ostvaruje u skladu sa zakonom, Ustavni sud je osnovanost ustavne žalbe ispitivao sa stanovišta postojanja uslova za primenu zakonskog razloga za prestanak službe podnositeljke u Vojsci.

Ustavni sud, pre svega, naglašava da je njegova nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi ograničena na utvrđivanje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja povređeno ili uskraćeno ustavno pravo podnosioca. Ustavni sud nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise, niti da preispituje pravilnost zaključaka sudova ili drugih organa u pogledu ocene dokaza, osim ukoliko je ova ocena očigledno proizvoljna, i to na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Polazeći od navedenih odredaba ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije, Ustavni sud je zaključio da je, u slučaju ukidanja radnog mesta ili smanjenja broja izvršilaca na radnom mestu, civilnom licu mogla da prestane služba bez njegove saglasnosti, samo ako mu prethodno nije moglo biti obezbeđeno jedno od sledećih prava – zasnivanje radnog odnosa u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njegovoj stručnoj spremi ili sticanje stručne osposobljenosti, dokvalifikacije ili prekvalifikacije za rad u Vojsci ili zasnivanje radnog odnosa u preduzeću, ustanovi, odnosno državnom organu. Iz toga dalje sledi da se pre odlučivanja o prestanku civilne službe u Vojsci Jugoslavije u svakom konkretnom slučaju moralo utvrditi da li je određeno radno mesto ukinuto ili je smanjen broj izvršilaca na tom radnom mestu i da li je moguće obezbediti neko od prava iz člana 144. stav 1. tač. 1) i 2) Zakona o Vojsci Jugoslavije (videti Odluku Už-3617/2010 od 9. oktobra 2013. godine).

Ustavni sud konstatuje da u prvostepenom upravnom postupku nije bila pouzdano utvrđena činjenica na osnovu kog akta je radno mesto podnositeljke ustavne žalbe ukinuto i da li joj se moglo obezbediti jedno od prava predviđenih članom 144. stav 1. Zakona o Vojsci Jugoslavije . Ustavni sud ukazuje da u situaciji kada su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno utvrđene, drugostepeni organ može dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa (član 232. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku), iz čega sledi da se nakon donošenja prvostepenog rešenja u upravnom postupku mogu utvrđivati činjenice koje su bile od značaja za donošenje tog rešenja. Imajući u vidu da se te činjenice u određenim slučajevima mogu utvrditi jedino na osnovu izveštaja i potvrda nadležnih organa i organizacija sa podacima o kojima se vodi službena evidencija, Ustavni sud ocenjuje da je ustavnopravno prihvatljiv stav Upravnog suda da se i nakon donošenja prvostepenog rešenja mogu pribavljati dokazi na kojima se zasniva to rešenje (videti, pored drugih, Odluku Ustavnog suda Už-5067/2010 od 24. oktobra 2013. godine).

U konkretnom slučaju, drugostepeni organ je pribavio potvrdu Ministarstva odbrane - Sektor za politiku odbrane - Uprava za organizaciju od 11. februara 2009. godine iz koje proizlazi da je Odlukom Ministarstva odbrane za organizacijsko-mobilizacijske promene u MO i Vojsci SCG str. pov. broj 904-2 od 8. aprila 2005. godine određeno da se ukida formacijsko mesto na koje je podnositeljka bila raspoređena, kao i potvrdu Ministarstva odbrane - Sektor za ljudske resurse - Uprava za kadrove broj 1127-2 od 11. februara 2009. godine iz koje proizlazi da u vreme prestanka službe podnositeljke nije postojala mogućnost rasporeda na drugo odgovarajuće radno mesto, kao ni mogućnost prekvalifikacije. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je Uprava za kadrove kao unutrašnja organizaciona jedinica Sektora za ljudske resurse Ministarstva odbrane mogla ispitati postojanje mogućnosti za zaposlenje podnositeljke na odgovarajuće radno mesto, odnosno sticanje stručne osposobljenosti, dokvalifikacije ili prekvalifikacije za rad isključivo u Vojsci i Ministarstvu odbrane na teritoriji Republike Srbije. Sa druge strane, mogućnost zasnivanja radnog odnosa u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara stručnoj spremi podnositeljke, odnosno sticanje stručne osposobljenosti, dokvalifikacije ili prekvalifikacije podnositeljke za zasnivanje radnog odnosa u drugom preduzeću, ustanovi, odnosno državnom organu, u periodu od donošenja rešenja o prestanku civilne službe do datuma kada je u tom rešenju određeno da joj prestaje služba, mogla se utvrditi na osnovu podataka kojima raspolaže nadležna organizacija koja posreduje u zapošljavanju i organizuje dodatno obrazovanje i obuku zaposlenih.

U tom smislu, podnositeljka je još u pismenom izjašnjenju od 22. jula 2010. godine, kao i u tužbi u upravnom sporu, isticala da dokazi koje je izveo drugostepeni organ ne mogu biti podobni za ocenu da su bili ispunjeni zakonski uslovi za prestanak radnog odnosa, jer njima nisu obuhvaćene sve mogućnosti "za ostvarenje nekog drugog prava", koje su morale biti utvrđene pre donošenja odluke o prestanku radnog odnosa. Uprkos tome, Upravni sud je u osporenoj presudi ocenio da su navedene potvrde, koje su izvedene kao dokazi u drugostepenom postupku, bile dovoljne za zaključak da se podnositeljki pre prestanka službe nije moglo obezbediti neko od prava koja joj po zakonu pripadaju .

Ustavni sud je imao u vidu da se u spisima predmeta nalazi izveštaj Nacionalne službe za zapošljavanje - Filijala za grad B. broj 0110-1011-789/2010 od 19. jula 2010. godine koji je dostavljen drugostepenom organu. Međutim, Ustavni sud konstatuje da navedeni izveštaj nije bio korišćen kao dokazno sredstvo prilikom utvrđivanja činjeničnog stanja u dopunjenom postupku, da se na njemu ne zasnivaju razlozi drugostepenog rešenja i osporene presude o nemogućnosti ostvarivanja prava podnositeljke ustavne žalbe iz člana 144. stav 1. Zakona o Vojsci Jugoslavije , niti je isti dostavljen podnositeljki na izjašnjenje, kao što je bio slučaj sa prethodno navedenim potvrdama. Stoga je samo obrazloženje sadržano u drugostepenom rešenju i osporenoj presudi, sa kojim je podnositeljka jedino bila upoznata, moglo uticati na zaključak Suda o tome da li je podnositeljki u postupku koji je prethodio ustavnosudskom pružena delotvorna zaštita ustavnog prava na rad.

S obzirom na to da u konkretnom upravnom postupku i upravnom sporu nije ispitano da li su postojali svi Zakonom propisani uslovi za donošenje rešenja o prestanku službe podnositeljke ustavne žalbe u Vojsci bez njene saglasnosti, Ustavni sud je ocenio da je osporenom presudom Upravnog suda povređeno pravo podnositeljke na rad iz člana 60. Ustava.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), usvojio ustavnu žalbu zbog povrede prava na rad zajemčenog članom 60. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava mogu ostkloniti jedino poništavanjem presude Upravnog suda U. 13453/11 od 27. januara 2012. godine i određivanjem da se u ponovnom postupku donese nova odluka po tužbi podnositeljke ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Vojne pošte 5542 B . Up-2 broj 5-18/08 od 28. oktobra 2011. godine , odlučujući kao u tački 2. izreke.

Kako je utvrdio povredu prava na rad, Ustavni sud nije razmatrao tvrdnju o "narušavanju pravne sigurnosti", koja se u ustavnoj žalbi ne dovodi u vezu ni sa jednim ustavnim pravom ili slobodom.

6. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.