Ustavni sud, Veliko veće , u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Holding korporacije „Komgrap“ a.d. Beograd, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 1. marta 2012. godine, doneo je

ODLUKU

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Holding korporacije „Komgrap“ a.d. Beograd izjavljena protiv presude Trgovinskog suda u Beogradu P. 4181/06 od 8. novembra 2007. godine, presude Višeg trgovinskog suda Pž. 1074/08 od 24. jula 2008. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Prev. 542/08 od 8. decembra 2008. godine.

Obrazloženje

1. Holding korporacija „Komgrap“ a.d. Beograd je 16. jula 2009. godine, preko zakonskog zastupnika Draška Paš ića, izjavila Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda navedenih u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi da su postupajući sudovi bili obavezni da u osporenom postupku prihvate prigovor nedostatka pasivne legitimacije na strani podnosioca ustavne žalbe kao tuženog, imajući u vidu da je tužilac predmetni iznos uplatio na račun trećeg lica, a ne na račun podnosioca. Samim tim nije ni bilo pravnog osnova da se osporenim presudama obaveže podnosilac ustavne žalbe da plati odgovarajući iznos na ime neosnovanog obogaćenja. Podnosilac tvrdi da su postupajući sudovi prekoračili granice postavljenog tužbenog zahteva kada su utvrdili da je predmetni ugovor raskinut. Takođe, podnosilac ukazuje i da obrazloženja akata donetih u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe ne sadrže jasne i potpune razloge u pogledu odlučnih činjenica, niti u pogledu njegovih žalbenih i revizionih navoda. Imajući u vidu navedeno, podnosilac smatra da mu je osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje, te predlaže da se te presude ponište.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Trgovinskog suda u Beogradu P. 4181/06 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:
Osporenom presudom Trgovinskog suda u Beogradu P. 4181/06 od 8. novembra 2007. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilaca i obavezan je tuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe, da tužiocu Akcionarskom društvu za građevinarstvo i trgovinu „Neimar- V“ Beograd isplati iznos od 25 . 137. 656, 42 dinara, sa kamatom po Zakonu o visini stope zatezne kamate počev od 3. jula 2006. godine pa do isplate, te je obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka.
Osporenom presudom Višeg trgovinskog suda Pž.1074/08 od 24. jula 2008. godine u stavu prvom izreke delimično je odbijena kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena presuda Trgovinskog suda u Beogradu P. 4181/06 od 8. novembra 2007. godine u delu stava prvog izreke u kome je usvojen tužbeni zahtev i obavezan tuženi da tužiocu plati iznos od 25. 137. 656, 42 dinara, sa kamatom po Zakonu o visini stope zatezne kamate na iznos od 17.000.000,00 dinara počev od 3. jula 2006. godine pa do isplate, kao i u stavu drugom izreke prvostepene presude. Stavom drugim izreke ove presude delimično je usvojena žalba tuženog, pa je navedena presuda Trgovinskog suda u Beogradu preinačena u delu stava prvog izreke kojom je usvojen tužbeni zahtev i obavezan tuženi da tužiocu plati kamatu po Zakonu o visini stope zatezne kamate na iznos od 8. 137. 656, 47 dinara od 3. jula 2006. godine pa do isplate tako što je u tom delu tužbeni zahtev tužioca odbijen kao neosnovan, dok su stavom trećim izreke odbijeni zahtevi tužioca i tuženog za naknadu troškova postupka.
Osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Prev. 542/08 od 8. decembra 2008. godine je odbijena kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Višeg trgovinskog suda Pž.1074/08 od 24. jula 2008. godine, kao i zahtev tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka. U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, izneto: da u sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361 . stav 2 . tačka 9 ) ZPP na koju ce u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti; da nisu učinjene ni bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361 . stav 2 . tač. 3 ), 5) i 12 ) ZPP na koje se revizijom ukazuje; da tužba zbog neosnovanog obogaćenj a nije ograničena prekluzivnim rokom, te je neosnovano pozivanje revidenta da je odlučeno o zahtevu po tužbi koja je podignuta posle zakonom propisanog roka; da se razlozima u reviziji ne ukazuje na postojanje nedozvoljenog raspolaganja stranaka, već se ukazuje na prekoračenje tužbenog zahteva od strane prvostepenog suda, jer je prvostepeni sud utvrdio da je ugovor raskinut, što nije bio predmet postavljenog tužbenog zahteva; da prekoračenje tužbenog zahteva može biti revizijski razlog, u smislu člana 398 . stav 1 . tačka 4 ) ZPP, ako je ta povreda učinjena u postupku pred drugostepenim sudom; da bez obzira na navedeno, time što je prvostepeni sud u obrazloženju presude utvrdio da je ugovor između parničnih stranaka raskinut vansudskim putem, ne predstavlja prekoračenje tužbenog zahteva , već odluku prvostepenog suda u pogledu prethodnog pitanja vezanog za odlučivanje o postavljenom tužbenom zahtevu; da n ižestepene presude nemaju nedostataka zbog kojih ne bi mogle biti ispitane; da izreka pobijane presude nije protivrečna i nejasna, jer iz iste jasno proizlazi da je tuženi u obavezi da tužiocu isplati iznos od 25.137.656,42 dinara, koji iznos se sastoji od glavnog duga u visini od 17.000.000,00 dinara i obračunate i prip isane kamate za period od 21. avgusta 2003. godine do 2. jula 2006. godine, u ukupnom iznosu od 8.137.656,47 dinara; da k ako glavni dug nije plaćen, to tužiocu pripada kamata od 3 . jula 2006. godine do isplate samo na iznos glavnog duga od 17.000.000,00 dinara, dok mu na iznos obračunate a neisplaćene kamate ne pripada kamata, saglasno članu 279 . stav 1 . Zakona o obligacionim odnosima, jer ista predstavlja samostalno potraživanje, što je jasno obrazloženo pobijanom drugostepenom presudom; da je neosnovan i navod revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava; da su p rema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke bile u poslovnom odnosu po osnovu ugovora o izvođenju radova od 26. maja 2003. godine, kojim je predviđeno i avansno plaćanje; da je po prvoj avansnoj situaciji od 26. maja 2003. godine na iznos od 21.792.904,54 dinara tužilac po nalogu tuženog izvršio uplatu trećem licu, a uplata po drugoj avansnoj situaciji od 17. maja 2003. godine na iznos od 3,000.000,00 dinara realizovana je kroz ugovor o asign aciji od 17. jula 2003. godine; da k ako tuženi nije izvršio radove u ugovorenom roku, tužilac je dana 19. avgusta 2003. godine jednostrano ras kinuo ugovor na osnovu člana 20 . predmetnog ugovora; da je nakon raskida ugovora izvršen i obračun izvršenih radova i uplaćenog avansa, kojom priliko je konstatovan dug tuženog prema tužiocu u iznosu od 17.000.000,00 dinara, koji je potvrđen p rotokolom zaključenim između parničnih stranaka kao i z apisnikom o sravnjenju i utvrđenju stanja duga po predmetnom ugovoru o izvođenju radova; da je tužilac prinudno naplatio, putem menice, u periodu od 21. avgusta 2003. godine do 20. februara 2006. godine iznos od 2.439.323,23 dinara; da je navedeni iznos uplate primenom pravila o uračunavanju iz člana 313 . ZOO odbijen od dospele a neisplaćene kamate, te je ostao glavni dug tuženog prema tužiocu od 17.000.000,00 dinara sa ostatkom obračunate kamate od 8.137.656,47 dinara , za koji ukupan iznos je tužbeni zahtev usvojen, da su suprotno stanovištu revidenta, pravilno nižestepeni sudovi primenom člana 210 . u vezi sa članom 1 32. Zakona o obligacionim odnosima, usvojili tužbeni zahtev; da raskidom ugovora zbog neispunjenja prestaje da postoji pravni osnov obavezivanja, kao i da raskid u govora dovodi do restitucije ukoliko je ista moguća; da je tužilac, tužen om po osnovu zaključenog ugovora uplatio avans koji nije u celini pokriven izvedenim radovima; da d eo avansa koji nije pokriven izvedenim radovima tuženi drži bez pravnog osnova, obzirom da su raskidom ugovora stranke oslobođene svojih ugovorenih obaveza; da je neosnovano pozivanje revidenta na odredbu člana 211 . Zakona o obligacionim odnosima, te da je tužilac izvršio plaćanje trećem licu, a ne tuženom, budući da je utvrđeno da je trećem licu plaćanje izvršeno po nalogu tuženog, odnosno direktno podizvođaču, koji nije bio u obligacionopravnom odnosu sa tužiocem; da je avansne situacije, po osnovu člana 6 . ugovora, tužiocu ispostavio tuženi i iste su isplaćene trećem licu po nalogu tuženog što proizilazi iz okončane situacije za radove izvedene do 21. avgusta 2003. godine, p rotokola parničnih stranaka i zapisnika o sravnjenju i utvrđivanju stanja duga nakon raskida ugovora, kojima je tuženi prihvatio avansne uplate tužioca u skladu sa navedenom odredbom u govora i u skladu sa članom 305 . Zakona o obligacionim odnosima, kojim je propisano da se ispunjenje može izvršiti i trećem licu određeno m zakonom, sudskom odlukom, ugovorom između poverioca i dužnika ili određenog od samog poverioca, te da je ispunjenje punovažno i kada je izvršeno trećem licu ako ga je poverilac naknadno odobrio ili ako se njime koristio; da navodima revizije nije dovedena u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane odluke, te kako ne stoje ni razlozi na koje revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, to je odlučeno kao u izreci.
4. Ustavni sud nalazi da su za odlučivanje o osnovanosti ustavne žalbe od značaja sledeće odredbe Ustava i zakona:
Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o otpužbama protiv njega.
Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano je: da su strane u obligacionom odnosu dužne da izvrše svoju obavezu i odgovorne su za njeno ispunjenje (član 17. stav 1.); da u dvostranim ugovorima, kad jedna strana ne ispuni svoju obavezu, druga strana može, ako nije što drugo određeno, zahtevati ispunjenje obaveza ili, pod uslovima predviđenim u idućim članovima, raskinuti ugovor prostom izjavom, ako raskid ugovora ne nastupa po samom zakonu, a u svakom slučaju ima pravo na naknadu štete (član 124.); da su r askidom ugovora obe strane oslobođene svojih obaveza, izuzev obaveze na naknadu eventualne štete, ako je jedna strana izvršila ugovor potpuno ili delimično, ima pravo da joj se vrati ono što je dala, ako obe strane imaju pravo zahtevati vraćanje datog, uzajamna vraćanja vrše se po pravilima za izvršenje dvostranih ugovora, svaka strana duguje drugoj naknadu za koristi koje je u međuvremenu imala od onoga što je dužna vratiti, odnosno naknaditi, strana koja vraća novac dužna je platiti zateznu kamatu od dana kad je isplatu primila (član 132.); da kad je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kad to nije moguće - da naknadi vrednost postignutih koristi, obaveza vraćanja, odnosno naknade vrednosti nastaje i kad se nešto primi s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili koji je kasnije otpao (član 210.); da ispunjenje mora biti izvršeno poveriocu ili licu određenom zakonom, sudskom odlukom, ugovorom između poverioca i dužnika, ili od strane samog poverioca, kao i da je ispunjenje punovažno i kad je izvršeno trećem licu, ako ga je poverilac naknadno odobrio ili ako se njime koristio (član 305.).
Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji se primenjivao u vreme donošenja osporenih presuda, bilo je propisano: da će u obrazloženju presude sud izložiti zahteve stranaka i njihove navode o činjenicama na kojima se ti zahtevi zasnivaju, dokaze, kao i propise na kojima je sud zasnovao presudu, ako zakonom nije drukčije određeno (član 342. stav 4.); da bitna povreda odredaba parničnog postupka uvek postoji ako presuda ima nedostataka zbog kojih se ne može ispitati, a naročito ako je izreka presude nerazumljiva, ako protivreči sama sebi ili razlozima presude, ili ako presuda nema uopšte razloga ili u njoj nisu navedeni razlozi o bitnim činjenicama, ili su ti razlozi nejasni ili protivrečni, ili ako u bitnim činjenicama postoji protivrečnost između onoga što se u razlozima presude navodi o sadržini isprava, zapisnika o iskazima datim u postupku i samih tih isprava ili, zapisnika ili izvedenim dokazima (član 361. stav 2. tačka 12)); da se r evizija može izjavit zbog prekoračenja tužbenog zahteva samo ako je ta povreda učinjena tek u postupku pred drugostepenim sudom (član 398. stav 1.tačka 4)); da će se u postupku u privrednim sporovima primenjiva ti odredbe ovog zakona, ako u odredbama ove glave nije što drugo određeno (član 479.).
5. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili materijalno pravo u postupku u kome su odlučivali o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. Ovakvog stanovišta je i Evropski sud za ljudska prava (videti odluku u predmetu Pronina protiv Rusije, broj 65167/01). Zadatak Ustavnog suda je, međutim, da ispita da li je u konkretnom postupku od strane redovnih sudova primena procesnog, odnosno materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona u odnosu na podnosioca ustavne žalbe, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a time i na povredu prava na pravično suđenje.
Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da se osporene presude donete u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, zasnivaju na činjeničnom stanju koje je od značaja za donošenj e odgovarajuće odluke, kao i na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog materijalnog prava, odnosno da su redovni sudovi u svojim odlukama dali logično i uverljivo obrazloženje, koje ni u jednom delu ne izgleda proizvoljno ili neprihvatljivo, niti ima elemenata koji ukazuju na procesnu nepravičnost u smislu garancija u okviru prava na pravično suđenje.
Naime, kako je podnosilac ustavne žalbe bio u ugovornom odnosu sa tužiocem, to je, po oceni Ustavnog suda , za povraćaj neosnovano naplaćenog pasivno legitimisan bio upravo podnosilac ustavne žalbe, kao ugovorna strana iz raskinutog ugovora, bez obzira što su sredstva na ime predmetnog avansa uplaćena na račun trećeg lica. Ovo iz razloga što je , u smislu člana 305. Zakona o obligacionim odnosima, utvrđeno da je plaćanje na račun trećeg lica izvršen o po nalogu podnosioca ustavne žalbe. Pošto je zbog neispunjenja ugovorne obaveze od strane podnosioca ustavne žalbe predmetni ugovor raskinut, to je, po oceni Ustavnog suda, tužilac imao pravo da po osnovu neosnovanog obogaćenja traži vraćanje onog dela uplaćenih sredstava na ime avansa, koji nije pokriven izvedenim radovima od strane podnosioca ustavne žalbe, jer je prestao pravni osnov da podnosilac drži sporni novčani iznos. Pri tome, Ustavni sud smatra da redovni sudovi nisu mogli da odluče o osnovanosti tužbenog zahteva, a da istovremeno ne rasprave i pitanje da li je predmetni ugovor raskinut.
U vezi navoda ustavne žalbe da obrazloženja akata donetih u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe ne sadrže jasne i potpune razloge u pogledu odlučnih činjenica, niti u pogledu žalbenih i revizionih navoda podnosioca, Ustavni sud ukazuje da saglasno ustaljenoj praksi ovog suda i Evropskog suda za ljudska prava u ostvarenju prava na pravično suđenje, postoji obaveza sudova da, između ostalog, obrazlože svoje presude. Ova obaveza, međutim, ne može biti shvaćena kao obaveza da se u presudi iznesu svi detalji i daju odgovori na sva postavljena pitanja i iznesene argumente. Sudovi imaju određenu diskrecionu ocenu u vezi sa tim koje će argumente i dokaze prihvatiti u konkretnom predmetu, ali, istovremeno, imaju obavezu da obrazlože svoju odluku tako što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali. Svrha obaveze da odluka bude obrazložena jeste da pokaže da je strankama u postupku omogućeno da na ravnopravan i pravičan način budu saslušane u postupku pred sudom, kao i da obrazložena odluka daje strani u postupku mogućnost da je osporava pred sudom više instance. Nepostojanje obrazloženja može prouzrokovati teškoće prilikom pristupa sudu, ukoliko sprečava efikasno korišćenje žalbenog postupka ili postupka po vanrednom pravnom leku. Međutim, ovaj princip ne zahteva da se sudovi detaljno osvrnu na svaki argument stranaka u postupku, nego samo na argumente koje sud smatra relevantnim. Postupajući sud mora da uzme u obzir argumente stranaka u postupku, ali oni ne moraju svi biti izneseni u obrazloženju presude.
Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (”Službeni glasnik RS”, br. 109/07 i 99/11), ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu.
6. Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA
dr Dragiša B. Slijepčević