Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća u postupku po ustavnoj žalbi Save Mladenovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. februara 2013. godine, doneo je

ODLUKU

1. Usvaja se ustavna žalba Save Mladenovića i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih – Filijala za grad Beograd u predmetu broj D-360476, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
2. Utvrđuje se pravo podnosiocu ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

Obrazloženje

1. Sava Mladenović iz Beograda, preko punomoćnika Tatjane Šarac Kosovac, advokata iz Beograda, podneo je 8. jula 2010. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenom odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih – Filijala za grad Beograd u predmetu broj D-360476. Podnosilac ističe i povredu prava iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.
U ustavnoj žalbi se , pored ostalog, navodi: da je pravnosnažnim rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih broj D-360476 od 2. juna 1993. godine podnosiocu utvrđena prva kategorija invalidnosti i pravo na invalidsku penziju od 25. decembra 1992. godine; da je isti organ 12. septembra 2001. godine doneo rešenje kojim se podnosiocu određuje isplata invalidske penzije utvrđene rešenjem D-360476 od 2. juna 1993. godine, p očev od 12. marta 2001 godine, „neistinito navodeći“ u obrazloženju tog rešenja da je podnosilac 12. septembra 2001. godine podneo zahtev za isplatu invalidske penzije, iako takav zahtev ne postoji u spisima predmeta, što je konstatovano i u obrazloženju rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija 03/1 I broj 474046 od 1. novembra 2001. godine.
Podnosilac ustavne žalbe detaljno izlaže dalji to k predmetnog upravnog postupka i ukazuje da mu je postupanjem nadležnih organa uprave i Okružnog suda u Beogradu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, navodeći da postupak za određivanje isplate invalidske penzije traje od 12. septembra 2001. godine, „ odnosno, tačnije “ od 4. decembra 1992. godine , kada je podne t zahtev za priznavanje prava na invalidsku penziju“.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11 ), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u ra zumnom roku.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu uvid a u spise predmeta Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osig uranje – Filijala za grad Beograd broj D-360476, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosud skoj stvari:
Pravnosnažnim rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih broj D-360476 od 2. juna 1993. godine Savi Mladenoviću (ovde podnosiocu ustavne žalbe) utvrđena je prva kategorija invalidnosti i pravo na invalidsku penziju , s tim što će se penzija isplaćivati počev od 25. decembra 1992. godine.
Rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih broj D-360476 od 12. septembra 2001. godine podnosiocu je određena isplata invalidske penzije utvrđena rešenjem D-360476 od 2. juna 1993. godine počev od 12. marta 2001 godine, a u obrazloženju rešenja je navedeno da je podnosilac 12. septembra 2001. godine podneo zahtev za isplatu invalidske penzije priznate rešenjem tog fonda od 2. juna 1993. godine, a da je na osnovu odjave osiguranja utvrđen prestanka osiguranja 31. avgusta 1993. godine, pa su ispunjeni uslovi iz član a 74. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju da se isplata penzije vrši od 12. marta 2001. godine. Podnosilac ustavne žalbe je protiv navedenog prvostepenog rešenja 1. oktobra 2001. godine izjavio žalbu, koja je odbijena stavom 1. dispozitiva rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija 03/1 I broj 474046 od 1. novembra 2001. godine. U vršenju revizije poništeno je prvostepeno rešenje od 12. septembra 2001. godine i predmet vraćen tom organu na ponovno odlučivanje (stav 2. dispozitiva) i određeno da će se pitanje nepravilno isplaćenih iznosa penzije po poništenom rešenju raspraviti po čl. 146. i 147. Zakona o osnovama penzijskog i invalidskog osiguranja (stav 3. dispozitiva). U obrazloženju rešenja Direkcije je navedeno: da u spisima n e postoji zahtev podnosioca od 12. septembra 2001. godine za isplatu invalidske penzije; da je na osnovu odjave osiguranja utvrđen prestanak osiguranja kod tog fonda 31. avgusta 1993. godine; da je na osnovu uvida u evidenciju prijava na osiguranje kod Republičkog fonda penzijskog i invalidskog osiguranja samostalnih delatnosti utvrđeno da je podnosilac prijavljen na osiguranje kod tog fonda od 4. maja 1992. godine; da se stoga bez osnova zahteva isplata invalidske penzije od 1. septembra 1993. godine, s pozivom na odredbe člana 74. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju.
Prvostepeni organ je u ponovnom postupku doneo rešenje broj D-360476 od 28. novembra 2002. godine, kojim je podnosiocu obustavio isplatu penzije sa 12. martom 2001. godine i odredio da će se pitanje nepravilno isplaćenih iznosa penzije po poništenom rešenju raspraviti po čl. 146. i 147. Zakona o osnovama penzijskog i invalidskog osiguranja. Podnosilac je u žalbi protiv navedenog prvostepenog rešenja istakao da je finansijsko-tehničke i knjigovodstvene usluge obavljao kroz dopunski rad iz radnog odnosa do 25. decembra 1992. godine, kada je „obustavio svaku delatnost i posvetio se lečenju“, te da od dana penzionisanja nije više radio. Rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija 02/1 broj 474046 od 17. aprila 2003. godine poništeno je navedeno prvostepeno rešenje i predmet vraćen prvostepenom organu na ponovno odlučivanje. Drugostepeni organ je ocenio da je pogrešno utvrđeno činjenično stanje u pogledu dužine trajanja radnog odnosa podnosioca, jer iz spisa predmeta proizlazi da je podnosiocu 18. decembra 2001. godine prestalo svojstvo osiguranika. Zaključkom drugostepenog organa od 1 4. jula 2003. godine ispravljena je greška u obrazloženju rešenja tog organa od 17. aprila 2003. godine.
Rešenjem broj D-360476 od 16. jula 2003. godine, koje je prvostepeni organ doneo u ponovnom postupku, podnosiocu ustavne žalbe je određena isplata invalidske penzije počev od 19. decembra 2001. godine , a navedeno rešenje potvrđeno je rešenjem drugostepenog oragan 02/1 broj 474046 od 24. decembra 2003. godine. P rotiv navedenog konačnog rešenja podnosilac ustavne žalbe je pokrenuo upravni spor pred Okružnim sudom u Beogradu, koji je presudom U. 459/04 od 26. maja 2004. godine tužbu uvažio i poništio rešenje Direkcije od 24. decembra 2003. godine. U obrazloženju navedene presude je istaknuto da je podnosilac pravo na invalidsku penziju ostvario u vreme važenja Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju iz 1992. godine, a da upravni organi nisu utvrdili po kom zahtevu i od kog datuma je odlučivano u predmetnom upravnom postupku, kao i da tuženi nije utvrđivao okolnosti na koje ukazuju odredbe člana 74. istog zakona, te se pravilnost primene materijalnih propisa u pobijanom rešenju ne može ispitati. U postupku izvršenja navedene presude Okružnog suda u Beogradu drugostepeni organ je 15. decembra 2004. godine ponovo doneo rešenje kojim je odbio žalbu podnosioca kao neosnovanu, nakon čega je podnosilac pokrenuo novi upravni spor u kome je njegova tužba uvažena i poništeno navedeno rešenje Direkcije . U izvršenju nove presude Okružnog suda u Beogradu U. 289/05 od 31. marta 2005. godine uvaž ena je žalba podnosioca i poništeno prvostepeno rešenje od 16. jula 2003. godine .
Prvostepeni organ je u ponovnom postupku doneo rešenje broj D-360476 od 8. septembra 2005. godine, kojim je odredio podnosiocu isplatu invalidske penzije počev od 19. decembra 2001. godine, a u obrazloženju rešenja je naveo da isto lice ne može istovremeno biti i osiguranik i korisnik invalidske penzije, što je suština odredbe člana 71. stav 2. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju. Polazeći od toga da je podnosilac ustavne žalbe kod Republičkog fonda penzijskog i invalidskog osiguranja samostalnih delatnosti bio prijavljen na osiguranje od 4. maja 1992. godine do 18. decembra 2001. godine, donosilac ovog rešenja je ocenio da se isplata penzije može vršiti počev od prvog dan a od dana prestanka osiguranja . Drugostepeni organ je rešenjem od 30. januara 2006. godine poništio navedeno prvostepeno rešenje i naložio da u ponovnom postupku prvostepeni organ na pravilan način raspravi pitanje isplate penzije, imajući u vidu da je podnosiocu određen privremeni prestanak rada samostalne radnje u vre menu od 27. novembra 2000. godine do 27. novembra 2001. godine.
Novim prvostepenim rešenjem od 30. oktobra 2007. godine podnosiocu ustavne žalbe je ponovo određena isplata invalidske penzije od datuma navedenog u ranije donetim rešenjima . Ovo rešenje je, takođe, poništeno u postupku po žalbi podnosioca, a Direkcij a je u rešenju od 2 7. decembra 2007. godine ocenila da se radi o zahtevu podnetom 4. decembra 1992. godine i da je rešenje o invalidskoj penziji doneto primenom Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju iz 1992. godine, te je prvostepeni organ bio dužan da pravo na isplatu penzije po tom rešenju ceni shodno tom zakonu.
P rvostepeni organ je u ponovnom postupku doneo rešenje od 3. marta 2008. godine, kojim je odredio podnosiocu isplatu invalidske penzije počev od 19. decembra 2001. godine , a rešenjem drugostepenog organa od 2. jula 2008. godine odbijena je žalba podnosioca. U novom upravnom sporu navedeno konačno rešenje je poništeno presudom Okružnog suda u Beogradu U. 1222//08 od 5. februara 2009. godine, jer je taj sud ocenio da se ne može utvrditi zbog čega je tuženi organ primenio Zakon iz 1992. godine. Direkcija je u izvršenju navedene sudske presude ponovo odbila žalbu podnosioca rešenje m od 17. marta 2009. godine, koje je Okružni sud u Beogradu poništio presudom U. 709/09 od 16. oktobra 2009. godine , nalazeći da u postupku nije cenjena okolnost da nije bilo promene stanja na žiro računu samostalne radnje podnosioca ustavne žalbe u spornom periodu. U izvršenju ove presude drugostepeni organ je 8. decembra 2009. godine doneo rešenje kojim je žalbu uvažio i poništio rešenje Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Beograd broj D -360476 od 3. marta 2008. godine.
Novim rešenjem prvostepenog organ a broj D-360476 od 23. aprila 2010. godine ponovo je određena podnosiocu isplatu invalidske penzije počev od 19. decembra 2001. godine , a u obrazloženju je ocenjeno da činjenica da nije bilo promene stanja na žiro računu samostalne radnje podnosioca ustavne žalbe u periodu od 1. januara 1994. godine do 28. novembra 2002. godine, nije od uticaja na obavezu plaćanja doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje, te da prestanak osiguranja opredeljuje datum od kada počinje isplata invalidske penzije. Rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija 02/1 broj 474046 od 25. jula 2010. godine odbijena je žalba podnosioca kao neosnovana, kao i njegova tužba u upravnom sporu. Upravni sud je u presudi U. 27552/10 od 1. septembra 2011. godine ocenio: da je tuženi organ pravilno zaključio da podnosilac ima pravo na isplatu invalidske penzije počev od 19. decembra 2001. godine, kao prvog narednog dana od prestanka osiguranja po osnovu samostalne delatnosti, u skladu sa odredbom člana 147. stav 2. Zakona o pen zijskom i invalidskom osiguranju; da nije od uticaja na ostvarivanje predmetnog prava činjenica da podnosilac nije ostvarivao prihode po osnovu obavljanja samostalne delatnosti, jer nije imao prekid u osiguranju; da je stoga imao obavezu plaćanja doprinosa sve d o 18. decembra 2001. godine, kada se odjavio sa osiguranja. Navedena presuda Upravnog suda uručena je punomoćniku podnosioca ustavne žalbe 2 0. septembra 2011. godine.
4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu ustavnom žalbom ukazuje, utvrđeno je da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
S obzirom na to da se odredbe člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, po svojoj suštini, ne razlikuju od odredaba člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je istaknutu povredu prava cenio u odnosu na ovu odredbu Ustava.
Za odlučivanje Ustavnog suda po predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su i sledeće odredbe zakona:
Zakonom o opštem upravnom postupku («Službeni list SRJ», br. 33/97 i 31/01) propisano je: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, a ako drugostepeni organ nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar (član 232. stav 1.); da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, u kom slučaju je drugostepeni organ dužan da svojim rešenjem ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan da u svemu postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najdocnije u roku od 30 dana od dana prijema predmeta, donese novo rešenje, protiv koga stranka ima pravo na žalbu (član 232. stav 2.).
Odredbama člana 62. ranije važećeg Zakona o upravnim sporovima («Službeni list SRJ», broj 46/96) bilo je propisano: da ako nadležni organ posle poništenja upravnog akta donese upravni akt protivno pravnom shvatanju suda ili protivno primedbama suda u pogledu postupka, pa tužilac podnese novu tužbu, sud će poništiti osporeni akt i, po pravilu, sam rešiti stvar presudom, da takva presuda u svemu zamenjuje akt nadležnog organa i da će o slučaju iz stava 1. ovog člana sud izve stiti organ koji vrši nadzor.
5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je postupanjem nadležnih organa uprave i Okružnog suda u Beogradu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer postupak „za određivanje isplate invalidske penzije traje još od 4. decembra 1992. godine“, kada je podnet zahtev za priznavanje prava na invalidsku penziju.
Ocenjujući ove navode ustavne žalbe sa stanovišta označenog prava zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je najpre konstatovao da je period u kome ovaj sud ima nadležnost da ocenjuje povredu prava na suđenje u razumnom roku započeo 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, kojim je obezbeđena ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi. Međutim, polazeći od toga da upravni postupak i upravni spor predstavljaju jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da se za utvrđivanje opravdanosti trajanja postupka u predmetu broj D -360476 Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih, mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantno ukupno vreme trajanja predmetnog postupka, od 1. oktobra 2001. godine, kada je podnosilac izjavio žalbu protiv rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih broj D-360476 od 2. septembra 2001. godine, do donošenja presude Upravnog suda U. 27552/10 od 1. septembra 2011 . godine. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je postupak po zahtevu podnosioca za priznavanje prava na invalidsku penziju pravnosnažno okončan rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i nvalidsko osiguranje zaposlenih broj D-360476 od 2. juna 1993. godine. Po oceni ovog suda, donošenjem rešenja tog organa broj D-360476 od 2. septembra 2001. godine započeo je novi upravni postupak u kome je u suštini odlučivano o ispunjenosti uslova za izmenu pravnosnažnog rešenja kojim je utvrđena invalidska penzija podnosiocu ustavne žalbe, iz čega sledi da je neosnovana tvrdnja podnosioca da osporeni postupak traje od 4. decembra 1992. godine.
Činjenica da je predmetni postupak trajao deset godina ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja upravnog postupka i upravnog spora relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih i sudskih organa koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.
U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da u osporenom postupku nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, jer je nadležni organ bio dužan da utvrdi da li je podnosilac ustavne žalbe imao pravo na isplatu invalidske penzije u periodu u kome je bio osiguran kod tadašnjeg Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje samostalnih delatnosti, te da odredi datum od kada podnosilac ima pravo na isplat u ranije utvrđene invalidske penzije. Takođe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac svojim radnjama nije doprineo dugom trajanju postupka. U pogledu značaja koji za podnosioca ima predmet postupka, Ustavni sud nalazi da je odluka o ispunjenosti uslova za obustavu isplate penzije u spornom periodu imala veliki materijalni značaj za podnosioca ustavne žalbe.
Ispitujući postupanje upravnih i sudskih organa u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da je pogrešno i nedelotvorno postupanje upravnih organa i Okružnog suda u Beogradu prevashodno dovelo do neopravdano i nerazumno dugog trajanja osporenog postupka. Ustavni sud je iz priložene dokumentacije i spisa predmeta prvostepenog organa utvrdio da je u predmetnom postupku za deset godina doneto sedam prvostepenih rešenja i da je vođeno pet upravnih sporova, iz čega se može zaključiti da nije bilo dužih perioda neaktivnosti u postupanju nadležnih organa. Ustavni sud je, međutim, utvrdio da je Direkcija četiri puta vratila predmet prvostepenom organu, kako bi u ponovnom postupku postupi o po njenim primedbama. Ustavni sud konstatuje da je time nepotrebno produžen postupak, jer je drugostepeni sud imao mogućnost da, saglasno članu 232. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku, sam otkloni nedostatke postupka koji je vođen pred prvostepenim organom . Ustavni sud, takođe, konstatuje da drugostepeni organ u izvršenju sudske presude dva puta nije postupi o u skladu sa nalozima suda , donoseći rešenje kojim se žalba podnosioca odbija kao neosnovana. Konačno, odgovornost za dugo trajanje postupka snosi i Okružni sud u Beogradu, koji je propustio da sam reši upravnu stvar presudom, u skladu sa odredbama člana 62. ranije važećeg Zakona o upravnim sporovima, nakon postupanja Direkcije protivno pravnom shvatanju tog suda i primedbama u pogledu postupka .
Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj upravnopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i praksi i kriterijumima Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Iz tih razloga, Ustavni sud je utvrdio povredu navedenog ustavnog prava i usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 1. izreke.
6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.
Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja nadležnih organa. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.
7. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA
dr Dragiša B. Slijepčević