REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U NOVOM SADU
Posl. br. Gž 1 1680/13
Dana: 22.05.2013. godine
Novi Sad

U IME NARODA

Apelacioni sud u Novom Sadu u veću sudija Perside Jovanović predsednika veća, Jasmine Danilović Stojković i Borivoja Gajića, članova veća, u pravnoj stvari tužilaca Č. S. iz Z., M. T. iz S. I., N. D. iz R., E. T. iz S. C., K. M. iz A., koje zastupa J. K. advokat u N. S., protiv tužene R. S. MUP U. G. P. S. g. p. z. k. p. d. g., koju zastupa RJP Odeljenje u Z., radi isplate, odlučujući o žalbama parničnih stranka izjavljenim protiv presude Osnovnog suda u Kikindi Sudska jedinica u Novoj Crnji poslovni broj P1 27/13 od 26.03.2013. godine koja je ispravljena rešenjem istog suda od 22.04.2013. godine, u sednici veća održanoj dana 22.05.2013. godine, doneo je sledeću:

PRESUDU

DELIMIČNO SE PREINAČAVA presuda Osnovnog suda u Kikindi Sudska jedinica u Novoj Crnji poslovni broj P1 27/13 od 26.03.2013. godine koja je ispravljena rešenjem istog suda od 22.04.2013. godine, tako što se obavezuje tužena da tužiocima naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 244.250,00 dinara ( umesto ranije dosuđenih 161.020,00 dinara), dok se u preostalom delu žalba tužilaca i žalba tužene odbijaju i presuda POTVRĐUJE.

Odbija se zahtev tužilaca za naknadu troškova žalbenog postupka.

Obrazloženje

Prvostepenom presudom delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilaca te je obavezana tužena da tužiocima isplati na ime putnih troškova za dolazak i odlazak sa rada pojedinačne iznose i to tužiocu Č. S. iznos od 265.408,00 sa zzk počev od 19.07.2012. do isplate, M. T. iznos od 292.864,00 sa zzk počev od 19.07.2012. do isplate, N. D. iznos od 73.216,00 sa zzk počev od 19.07.2012. do isplate i K. M. iznos od 96.096,00 dinara sa zzk počev od 19.07.2012. do isplate. Odbijen je tužbeni zahtev tužilje E. T..

Obavezana je tužena da tužiocima solidarno na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 161.020,00 dinara sa zzk počev od 26.03.2013. godine do isplate.

Protiv navedene presude u blagovremenu i dozvoljenu žalbu izjavili su tužioci u delu odluke o troškovima.

Odgovor na žalbu nije dat.

Žalba tužilaca je delimično osnovana.

Protiv navedene presude u tužena je izjavila blagovremenu i dozvoljenu žalbu iz svih zakonskih razloga, predlažući da ovaj sud pobijanu presudu preinači i u celosti odbije tužbeni zahtev tužilaca.

Odgovor na žalbu nije dat.

Žalba tužene nije osnovana.

Ispitujući prvostepenu presudu u granicama žalbenih razloga, kao i u skladu sa članom 386 Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ br. 72/2011), ovaj sud nalazi da je pobijana presuda doneta bez bitnih povreda odredaba parničnog postupka, te da je na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je doneo odluku kao u izreci pobijane presude.

Prema činjeničnom utvrđenju, tužiocima nisu plaćeni putni troškovi za dolazak na posao i odlazak sa posla, a svi na posao putuju preko 1 km. Cene mesečnih karata po izveštaju „N. B.“ iz Z. su za relacije A.- S. C. 7.392,00 dinara, Z.-S. C. 20.416,00 dinara, R.-S. C. 5.632,00 dinara, S. I.- S. C. 22.528,00 dinara.

Tužioci su u spornom periodu na poslu održavali redovne sastanke, gde se između ostalog raspravljalo pitanje naknade putnih troškova. Tužioci su donosili zaključke i tražili da im se isplati naknada na ime putnih troškova ali nikakvu naknadu nisu dobili.

Odluka o pravu na naknadu materijalnih troškova za prevoz na rad i sa rada, obrazložena je od strane prvostepenog suda ispravno datim pravnim razlozima. Članom 169 Zakona o policiji, članom 13 Zakona o državnim službenicima, Uredbom o naknadama troškova i otpremnina državnih službenika i nameštenika kao i Uredbom o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima izabranih odnosno postavljenih lica, propisano je da se državno službeniku naknađuju troškovi prevoza za odlazak i dolazak sa rada.

Kao zaposleni u državnom organu tužioci imaju pravo na naknadu troškova prevoza na rad i sa rada, pri tom naknada troškova za dolazak i odlazak sa rada nije uslovljena podnošenjem zahteva, a tužena nije dokazala postojanje internog akta sa važenjem u posmatranom periodu po kome bi pravo zaposlenih bilo uslovljeno nekom njihovom dodatnom radnjom ili prilaganjem prevoznih karti. Neosnovano je žalbeno pozivanje tužene na podzakonski akt kada ista ne nudi i ne pruža dokaz da je tražila od tužilaca preduzimanje radnje pružanja dokaza o nastalim troškovima. Tužioci su pružili dokaz da su u spornom periodu radili i nesumnjivo imali troškove prevoza u visini najmanje vrednosti cene prevozne karte ovlaštenog prevoznika na relaciji od mesta prebivališta do mesta rada i obratno. Tužena ne pruža dokaz da isti troškovi nisu bili u funkciji obavljanja redovnih radnih zadataka tužilaca, pa je neosnovano žalbeno isticanje pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, bez konkretnih dokaza za iznete žalbene tvrdnje. Kako Zakonom o policiji nije isključeno pravo tužilaca na isplatu troškova prevoza, prvostepeni sud je doneo pravilnu i zakonitu odluku.

Žalbom tužilaca osporava se odluka o troškovima postupka, odnosno ukazuje se da prvostepeni sud prilikom ocene nije pravilno obračunao troškove za zastupanje više stranaka, odnosno nije pravilno vršio uvećanje od 50% za svaku stranku, i nije uzeo u obzir sve opravdane i nužne podneske kao i pristup na sva ročišta. Kako je ovaj sud našao da su navedeni žalbeni navodi delimično osnovani, to je primenom čl. 150 i 153 ZPP-a i važeće Tarife o nagradama i naknadama za rad advokata („Sl. glasnik RS“ broj 129/2007, 53/2010 i 121/2012) obavezao tuženu da tužiocima, naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od ukupno 244.250,00 dinara i to: za sastav tužbe u iznosu od 9.000,00 dinara, sastav dva obrazložena podneska od 19.07.2012. i 16.11.2012. godine u iznosu od po 9.000,00 dinara, sastav žalbe od 13.12.2012. godine u iznosu od 18.000,00 dinara, za pristup na pet održanih ročišta u iznosu od po 10.500,00 dinara, što sve ukupno iznosi 97.500,00dinara. S obzirom da je punomoćnik tužilaca zastupao četiri stranke ima pravo na uvećanje od 150%, što znači da sa navedenim uvećanjem ima pravo na troškove u iznosu od 146.250,00 dinara, kao i troškove takse na tužbu i presudu u iznosu od 98.000,00 dinara, što sve ukupno iznosi 244.250,00 dinara. Nadalje, prvostepeni sud dosuđuje na teret tužene putne troškove punomoćniku tužilaca, tačnije troškove prevoza na relaciji Kikinda Nova Crnja, što ovaj sud smatra neosnovanim. Naime, tužioci su mogli angažovati punomoćnika iz svog mesta prebivališta i time ne bi izazvali putne troškove i samim tim bi omogućili veću ekonomičnost postupka. Neznatan uspeh žalbe tužilaca, ne opravdava dosudu žalbenih troškova na teret tužene.

Shodno iznetom, a na osnovu člana 390 i 401 stav 1 tačka 3 ZPP-a odlučeno je kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA
SUDIJA
Persida Jovanović, s.r
Zto:

NAPOMENA:
Rev2 1405/13 od 04.06.2014.godine. Odbijena je kao neosnovana revizija tužene, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1680/13.
(o reviziji tužene odlučeno je kao o izuzetno dozvoljenoj )