Odredbama člana 4. stav 1. tač. 5. Zakona o nasleđivanju ("Službeni glasnik RS", br. 46/95) propisano je da ne može naslediti po osnovu zakona ili zaveštanja, niti steći kakvu korist iz zaveštanja vojni obveznik koji je napustio zemlju da bi izbegao dužnost njene odbrane, a do smrti ostaviočeve ne vrati se u zemlju. Prema članu 5. Zakona, ostavioc može oprostiti nedostojnost, izuzev vojnom obvezniku koji je napustio zemlju da bi izbegao dužnost njene odbrane. Oproštaj mora biti učinjen u obliku potrebnom za zaveštanje.
Iz iznetog proizilazi da razlog nedostojnosti iz osporenog člana 4. stav 1. tačka 5. Zakona o nasleđivanju nije u neposrednoj vezi sa moralnim prekršajem naslednika prema ostaviocu, već sa njegovim ogrešenjem prema državi. Međutim, razlog nedostojnosti, koji nije vezan za odnos prema ostaviocu, po oceni Ustavnog suda, dovodi u pitanje ostvarivanje Ustavom zajamčenog prava na nasleđivanje. Naime, uređivanje uslova i načina ostvarivanja Ustavom zajemčenog prava na nasleđivanje, u skladu sa zakonom, ne daje ovlašćenje zakonodavcu da to pitanje uredi tako da određena lica isključi iz prava nasleđivanja, odnosno da im potpuno uskrati ovo pravo u odnosu na ostavioca, jer je to nesaglasno sa ustavnim odredbama kojima se jamči pravo svojine i pravo na nasleđivanje (član 34. st. 1. i 2. Ustava).
Ustav je predviđeo ograničenja prava svojine prema prirodi i nameni nepokretnosti (čl. 59. i 62), kao i mogućnost eksproprijacije nepokretnosti, odnosno ograničenja prava svojine na nepokretnosti kad to zahteva opšti interes utvrđen na osnovu zakona (član 63. Ustava). U konkretnom slučaju, međutim, ograničenje prava na nasleđivanje, kao i prava samostalnog raspolaganja učinjena su radi ostvarivanja dužnosti odbrane zemlje. Na taj način je jedno Ustavom zajemčeno pravo ograničeno da bi se doprinelo ostvarivanju jedne Ustavom utvrđene dužnosti, čime je zanemaren princip jedinstva Ustava, koji obavezuje zakonodavca da vodi računa o vrednostima koje su Ustavom zajemčene, tako što će jednom Ustavom zajemčeno pravo ograničiti radi drugog samo ako je to neophodno. Navedenim odredbama Ustava nije predviđeno ograničenje slobode raspolaganja imovinom za slučaj smrti, niti je takva mogućnost izričito rezervisana za zakon, pa je stoga nesaglasna s Ustavom zakonska odredba koja uskraćuje pravo ostvarioca da slobodno raspolaže svojom imovinom, pa i da je ostavi nasledniku koji je napustio zemlju da bi izbegao vojnu obavezu, jer vojni obveznici podležu krivičnim sankcijama u slučaju izbegavanja dužnosti na osnovu vojne obaveze.
Osporene odredbe Zakona, po oceni Ustavnog suda, nesaglasne su i sa članom 13. Ustava, koji utvrđuje princip pravne jednakosti građana, odnosno nediskriminacije i koji zabranjuje da se bez razloga ono što je isto ili bitno slično nejednako pravno tretira, a ono što je bitno različito, da se tretira pravno jednako, kao što je to u konkretnom slučaju učinjeno propisivanjem ograničenja naslednih prava određene kategorije vojnih obveznika.