Iz spisa predmeta proizilazi da je u postupku pred prvostepenim sudom utvrđeno da su tužilac i tuženi zaključili ugovor 9. 12. 1992. godine. tuženi se obavezao da za račun tužioca izradi nameštaj, da isti isporuči tužiocu sukcesivno u toku 1993. godine, a po nalogu tužioca, dok se tužilac obavezao da tuženom isplati 98.950, 33 USD i to avansno 50% vrednosti ugovorenog posla.
Tuženi je 14. 12. 1992. godine dao tužiocu nalog da vrednost avansa, predviđenog ugovorom u iznosu od 49.474, 11 USD plati po profakturi broj 376-1/92 na račun firme Biro S.K.F. Tužilac je postupio po nalogu tuženog i uplatio traženu sumu.
Stranke su dalje, zapisnikom od 10. 2. 1993. godine ugovorile detalje u vezi izrade stolica i stolova po zaključenom ugovoru sa orijentacionim rokom isporuke početkom 1994. godine, uz obavezu tužioca da o svim izmenama izvesti tuženog na vreme, obzirom da je tuženi bio u obavezi da proizvodnju započne znatno ranije.
Tuženi je dana 29. 3. 1993. godine zatražio hitno dostavljanje uzoraka, tehničke dokumentacije za izradu stolica "S", radi ispunjenja uslova predviđenih ugovorom u pogledu rokova, dimenzija, kvaliteta, dok je dopisom od 26. 4. 1993. godine tuženi zatražio i dostavljanje zvaničnih spiskova tipova stolica i stolova.
Nadalje tuženi je 6. 5. 1993. godine, a shodno nalogu za fakturisanje broj 809441 primio raznog mebl štofa u količini od 529, 30 metara u vrednosti od 168.420.000, 00 tadašnjih dinara.
Nakon toga tužilac je od tuženog primio eksponate - po jedan komad veće fotelje, a otpremnicom broj 23 od 29.3.1994. godine tužiocu je isporučeno 10 komada stolica "S" sa naznakom uzorci za Rusiju.
Iz ovako utvrđenog činjeničnog stanja sudovi su zaključili da su stranke ugovorom od 9. 12. 1992. godine odredile krajnji rok za isporuku 31. 12. 1993. godine, da su zapisnikom od 10.2. 1993. godine taj rok produžile na početak 1994. godine, a da u smislu člana 77. st. 2. Zakona o obligacionim odnosima ima se uzeti da taj rok pada najkasnije do 31. 3. 1994. godine.
Nižestepeni sudovi dalje zaključuju da je rok predstavljao bitan sastojak ugovora, da tužilac nije zahtevao ispunjenje obaveze tuženog po proteku toga roka, pa je ugovor raskinut po samom zakonu dana 31.3.1994. godine (član 125. st. 1. 300). Od toga dana (31. 3. 1994. godine) shodno odredbi člana 361. st. 1. Zakona o obligacionim odnosima počinje računanje roka zastarelosti potraživanja.
Osnovno sporno pitanje koje se postavilo u ovoj parnici, a na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, je da li u situaciji kada je ugovor raskinut, treba primeniti odredbe člana 374. Zakona o obligacionim odnosima, ili odredbe člana 371. istog zakona kod ocene prigovora zastarelosti.
Nižestepeni sudovi zaključuju da se u ovom slučaju imaju primeniti odredbe člana 374. ZOO, s obzirom na to da su stranke imale zaključen ugovor iz oblasti prometa robe i usluga, pa se na njihove odnose ima primeniti odredba člana 374. ZOO, po kojoj međusobno potraživanje pravnih lica iz ugovora o prometu robe i usluga zastarevaju za tri godine.
Pazeći po službenoj dužnosti na primenu materijalnog prava Vrhovni sud nalazi da se izraženo pravno shvatanje u nižestepenim odlukama ne može prihvatiti, da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo, zbog čega je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, pa su se stekli zakonski uslovi za ukidanje pobijane odluke.
Ovo sa razloga što u situaciji, kada je ugovor među strankama raskinut, nastala je situacija u kojoj je pravni osnov, koji je među strankama postojao, sada otpao.
To dalje znači da tuženi sredstva koja je primio od tužioca drži bez osnova, pa se i tužiočevo pravo na povraćaj datog ne može ceniti saglasno odredbama člana 374. ZOO, već prema odredbama člana 371. ZOO, odnosno na odnose među strankama ima se primeniti odredba člana 371. ZOO po kojoj potraživanje zastarevaju za 10 godina ako zakonom nije određen neki drugi rok zastarelosti.
Tačno je da su stranke imale zaključen ugovor u privredi, tačno je da se radilo o ugovoru iz oblasti prometa robe i usluga.
Ali, tog ugovora više nema, ugovor je raskinut, pa u takvoj situaciji jasno je da tuženi sredstva drži bez pravnog osnova.
Tačno je da tužilac u reviziji ističe da ugovor među strankama nije raskinut.
Međutim, kako je utvrđenje činjeničnog stanja išlo u drugom pravcu, i kako su nižestepeni sudovi utvrdili da je upravo do raskida ugovora došlo, to u ovoj fazi postupka ti navodi revizije nemaju uticaja.
No, kako je od strane nižestepenih sudova pogrešno primenjeno materijalno pravo. te kako činjenično stanje, a pre svega visina tužbenog zahteva nije potpuno utvrđeno, to je revizija tužioca usvojena u smislu člana 395. st. 2. Zakona o parničnom postupku, pa su iz ovih razloga ukinute i prvostepena i drugostepena odluka.
Rok zastarelosti za potraživanja nastala kao posledica raskida ugovora Član 371. u vezi čl. 132. Zakona o obligacionim odnosima