Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi privrednog društva „Putogradnja inženjering“ DOO, Novi Beograd, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. decembra 2014. godine, doneo je

ODLUKU

1. Usvaja se ustavna žalba Privrednog društva „Putogradnja inženjering“ DOO i utvrđuje da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu P. 5034/10.

2. Usvaja se ustavna žalba Privrednog društva „Putogradnja inženjering“ DOO i utvrđuje se da je presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 2391/12 od 20. juna 2012. godine, u stavu drugom izreke, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

3. Poništava se presuda Privrednog apelacionog suda Pž. 2391/12 od 20. juna 2012. godine, u stavu drugom izreke , i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi koju je tuženi-protivtužilac izjavio protiv presude Privrednog suda u Beogradu P. 5034/10 od 2. novembra 2011. godine.

Obrazloženje

1. Privredno društvo „Putogradnja inženjering“ DOO, Novi Beograd, je podne lo 25. jula 2012. godine, preko punomoćnika Milanka Rakića, advokata iz Inđije, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustav Republike Srbije , u parničnom postupku koji se vodio pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu P. 5034/10 i protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 2391/12 od 20. juna 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. Ustava.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, između ostalog, istakao: da se njegovo potraživanja odnosi na cenu za izvedene građevinske radove na izgradnji rezervoara za vodu u Inđiji; da je drugostepeni sud u osporenoj presudi stao na stanovište da pošto je raskinut ugovor o izgradnji od 14. septembra 1994. godine i ugovor o robnom kreditu od 6. juna 1995. godine, zaključen između tužioca kao naručioca radova i tuženog, podnosioca ustavne žalbe kao izvođača radova, to je samim tim način obračuna i plaćanja cene za izvedene radove primenom ugovorenom robnog parametra suprotan prinudnim propisima, odnosno kao takav nedozvoljen; da prvostepeni sud nije odlučivao o utvrđenju da li je primena ugovorenog robnog parametra iz ugovora o kreditu ništav pravni posao, odnosno da li je protivan prinudnim propisima; da je drugostepeni sud u osporenoj presudi primenio valutnu klauzulu (preračunavanje vrednosti izvedenih radova izvršenim uplatama u Dem, odnosno Evro), nalazeći da je u skladu sa načelom jednake vrednosti davanja, te načelima savesnosti i poštenja; da je ugovorom o robnom kreditu od 6. juna 1995. godine tužiocu odobren robni kredit u visini od 50 % od ugovorene vrednosti radova, i to u visini od 657.405,00 dinara i da je predviđeno da će se ugovorena vrednost ugovorenog kredita preračunati i izraziti u odgovarajućim vrstama roba (odnosno pet vrsta roba Produktne berze Novi Sad); da se istim ugovorom tužilac obavezao da vrati podnosiocu kao kreditoru iskorišćeni deo odobrenog kredita , i to bilo isporukom odgovarajuće količine roba ili isplatom dinarske protivvrednosti tih količina roba prema tržišnim cenama Produktne berze Novi Sad, na dan dospelosti svake pojedinačne rate kredita, prema izboru korisnika kredita; da su ugovorne strane ugovorile primenu robne klauzule, sa obračunom na dan dospelosti, a ne na dan plaćanja i da ovakvo ugovaranje nije protivno nijednoj imperativnoj normi, niti se u osporenoj presudi takva imperativna norma i navodi; da osporena presuda nije utemeljena u činjeničnom stanju, iz čega je proizašla odluka na štetu podnosioca ustavne žalbe; da sud može odlučivati samo u granicama postavljenih tužbenih zahteva parničnih stranaka, s obzirom na to da je protivtužbeni zahtev tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, opredeljen u dinarima, prema zaključenom ugovoru o izgradnji i ugovoru o robnom kreditu; da mu je u parničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, s obzirom na to da je parnični postupak trajao od 2. juna 1997. godine pa do 28. juna 2012. godine, odnosno preko 15 godina i da mu je osporenom presudom povređeno pravo na imovinu iz člana 58. Ustava, jer je osporenom presudom obavezan tužilac da mu isplati iznos od 100.410,00 evra sa kamatom po stopi Centralne banke zemalja Evropske unije, počev od 30. novembra 2010. godine do isp late, u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate po srednjem kursu NBS, te da je ovako dosuđeni iznos višestruko niži od iznosa dosuđenog prvostepenom presudom. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu, a zahtev za naknadu nematerijalne štete nije tražio.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe, na osnovu uvida u priložene dokaze i spise predmeta Privrednog suda u Beogradu P. 5034/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac JKP „Vodovod i kanalizacija“ iz Inđije je podneo tužbu, 2. juna 1997. godine, Privrednom sudu u Sremskoj Mitrovici , protiv tuženog „Putogradnja inženjering“, Beograd, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi raskida ugovora.

Do kraja 1997. godine je održano pet ročišta, a rešenjem Privrednog suda u Sremskoj Mitrovici P. 425/97 od 9. jula 1997. godine je odbijen kao neosnovan predlog tužioca za određivanje privremene mere.

Rešenjem Privrednog suda u Sremskoj Mitrovici P. 425/97 od 21. avgusta 1997. godine su spojeni spisi predmeta P. 425/97 i predmeta P. 444/97 po tužbi tuženog, ovde podnosioca protiv tužioca radi naplate potraživanja u iznosu od 492.990,97 dinara, a radi zajedničkog raspravljanja.

Odlučujući o žalbi tužioca, Viši privredni sud je rešenjem Pž. 5412/98 od 29. jula 1998. godine potvrdio ožalbeno rešenje Privrednog suda u Sremskoj Mitrovici P. 425/97 od 9. jula 1997. godine kojim je odbijen predlog tužioca za određivanje privremene mere.

Tokom 1999. godine održana su tri ročišta, a na ročištu od 10. septembra 1999. godine je određeno izođenje dokaza veštačenjem preko Zavoda za sudska veštačenja u Novom Sadu, radi utvrđivanja vrednosti izvedenih radova. Po uplati predujma za veštačenje, prvostepeni sud je rešenjem od 26. maja 2000. godine naložio Zavodu za sudska veštačenja da sprovede veštačenje, a nalaz je dostavljen sudu 19. januara 2001. godine. Do kraja 2001. godine je održano jedno ročište , a u 2002. godini je održano sedam ročišta , na kojima su izv ođeni dokazi saslušanjem svedoka i pokušano je poravnanje parničnih stranaka.

Od 23. decembra 2002. godine, odnosno u periodu od jedne godine i jednog meseca, do ročišta 28. januara 2004. godine, nije održano nijedno ročište. Ročište zakazano za 28. januar 2004. godine nije održano, jer istom nisu pristupili ni tužilac ni tuženi, a nakon toga do kraja 2004. godine su održana dva ročišta.

U 2005. i 2006. godini je održano po jedno ročište.

Rešenjem Trgovinskog suda u Sremskoj Mitrovici P. 425/97 od 9. maja 2006. godine je prekinut parnični postupak, jer je nad tuženim rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu St. 45/06 od 10. aprila 2006. godine otvoren stečajni postupak.

Na predlog stečajnog upravnika tuženog-protivtužioca rešenjem Trgovinskog suda u Sremskoj Mitrovici P. 425/97 od 22. maja 2006. godine je nastavljen parnični postupak. Istim rešenjem Trgovinski sud u Sremskoj Mitrovici se oglasio mesno nenadležnim za postupanje u ovoj parnici i spise predmeta po pravnosnažnosti rešenja je dostavio Trgovinskom sudu u Beogradu, kao stvarno i mesno nadležnom sudu.

Pred Trgovinskim sudom u Beogradu su u 2006. godini održana četiri ročišta i određeno je izvođenje dokaza veštačenjem preko komisije sudskih veštaka građevinske i ekonomske struke.

Ročište zakazano za 5. februar 2007. godine nije održano zbog produženja roka za veštačenje, a nakon dostavljanja nalaza i mišljenja sudskih veštaka 20. marta 2007. godine je održano osam ročišta. Na ročištu od 3. decembra 2007. godine je ponovo određeno izvođenje dokaza veštačenjem preko veštaka ekonomske struke, a nalaz je dostavljen sudu 21. marta 2008. godine. Potom su u 2008. godini održan a tri ročišta i na ročištu od 4. juna 2008. godine je zaključena glavna rasprava.

Rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu P. 5723/08 od 12. juna 2008. godine je ponovo otvorena glavna rasprava, a potom je nakon dva održana ročišta 29. septembra 2008. godine ponovo zaključena.

Presudom Trgovinskog suda u Beogradu P. 5723/08 od 29. septembra 2008. godine je, u st avu prvom izreke, odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da su ugovor o izgradnji broj 172 od 14. septembra 1994. godine i ugovor o robnom kreditu broj 433 od 6. juna 1995. godine raskinuti. Stavom drugim izreke ove presude je utvrđeno potraživanje tužioca prema tuženom u iznosu od 17.051,65 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 22. avgusta 1994. godine do isplate. Stavom trećim izreke presude je delimično odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za utvrđenje potraživanja prema tuženom u iznosu od 39.167,29 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 22. avgusta 1994. godine do isplate. Stavom četvrtim izreke presude je utvrđeno potraživanje tužioca prema tuženom u iznosu od 1.212.012,52 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 28. februara 2007. godine do isplate, a stavom petim izreke je utvrđeno potraživanje tužioca prema tuženom u iznosu od 867.525,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 28. februara 2007. godine pa do isplate. Stavom šestim izreke je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za utvrđenje potraživanja prema tuženom u iznosu od 85.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 22. avgusta 1994. godine do isplate, a stavom sedmim izreke je odbijen tužbeni zahtev za utvrđenje potraživanja tužioca prema tuženom za iznos od 65.740,50 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 22. avgusta 1994. godine do isplate. Stavom osmim izreke pres ude je obavezan tužilac da tuženom isplati iznos od 314.459,78 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 23. avgusta 1994. godine do isplate, kao i iznos od 909.471,12 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 28. februara 2007. godine do isplate. Stavom devetim izreke presude je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da mu tuženi isplati zakonsku zateznu kamatu na iznos od 909.471,12 dinara počev od 23. februara 1994. godine pa do 27. avgusta 2007. godine. Stavom desetim izreke presude je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da mu tuženi isplati iznos od 281.773,24 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 23. avgusta 1994. godine do isplate. Stavom jedanaestim izreke je odbačen kompenzacioni prigovor tužioca za iznos od 8.303.921,53 dinara kao nedozvoljen, a stavom dvanaestim izreke je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se utvrdi potraživanje prema tuženom u iznosu od 38.950,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 22. avgusta 1994. godine do isplate. Stavom trinaestim izreke je konstatovano da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka.

Rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu P. 5723/08 od 29. oktobra 2008. godine je odbijen kao neosnovan predlog tuženog za donošenje dopunske presude.

Odlučujući o žalbama tužioca i tuženog, Viši trgovinski sud je rešenjem Pž. 8954/08 od 3. septembra 2009. godine ukinuo ožalbenu presudu Trgovinskog suda u Beogradu P. 5723/08 od 29. septembra 2008. godine u stavovima prvom, drugom, trećem, četvrtom, petom, šestom, sedmom, osmom, devetom, desetom, jedanestom i trinaestom izreke i u tim delovima je predmet vratio dr ugom sudiji prvostepenog suda radi održavanja nove glavne rasprave.

U ponovnom postupku je u 2009. godini održano jedno ročište, a potom je u 2010. godini nakon šest održanih ročišta određeno izvođenje dokaza veštačenjem preko veštaka ekonomske struke. Nalaz Gradskog zavoda za veštačenje dostavljen je sudu 15. decembra 2010. godine.

U 2011. godini je nakon pet održanih ročišta i izvođenja dokaza saslušanjem sudkog veštaka, na ročištu od 2. novembra 2011. godine zaključena glavna rasprava.

Presudom Privrednog suda u Beogradu P. 5034/10 od 2. novembra 2011. godine je, u stavu prvom izreke , odbačen prigovor mesne nenadležnosti Privrednog suda u Beogradu. Stavom drugim izreke presude je usvojen tužbeni zahtev tužioca i utvrđeno je da su raskinut i ugovor o izgradnji (nastavku izgradnje) broj 172 od 14. septembra 1994. godine i ugovor o robnom kreditu broj 433 od 6. juna 1995. godine koj e su zaključili tužilac-protivtuženi i tuženi-protivtužilac ; stavom trećim izreke je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog kojim je tražio da se obaveže tuženi-protivtužilac na isplatu iznosa od 38.950,00 dinara, sa zateznom kamatom počev od 22. avgusta 1994. godine do isplate ; stavom četvrtim izreke resude je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog za isplatu iznosa od 867.525,00 dinara, sa zateznom kamatom počev od 28. februara 2007. godine do isplate ; stavom petim izreke presude je obavezan tuženi-protivtužilac da tužiocu-protivtuženom isplati iznos od 17.051,65 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 22. avgusta 1994. godine do isplate ; stavom šestim izreke je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog za isplatu iznosa od 39.167,29 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 22. avgusta 1994. godine do isplate ; stavom sedmim izreke je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog za isplatu iznosa od 85.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 22. avgusta 1994. godine do isplate, a stavom osmim izreke je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca-protituženog za isplatu iznosa od 1.212.012,052 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom kamate počev od 28. februara 2007. godine do isplate ; stavom devetim izreke je odbijen kao neosnovan zahtev tužioca-protivtuženog za isplatu iznosa od 65.740,50 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 22. avgusta 1994. godine do isplate ; stavom desetim izreke je usvojen protivtužbeni zahtev i obavezan je tužilac-protivtuženi da tuženom-protivtužiocu isplati iznos od 199.132,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 23. avgusta 1994. godine do isplate ; stavom jedanaestim izreke je odbijen kao neosnovan protivtužbeni zahtev za isplatu iznosa od 1.024.798,90 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 23. avgusta 1994. godine do isplate ; stavom dvanaestim izreke je odbijen kao neosnovan protivtužbeni zahtev da se obaveže tužilac na isplatu iznosa od 110.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 23. avgusta 1994. godine do isplate ; stavom trinaestim izreke je odbijen kao neosnovan protivtužbeni zahtev da se obaveže tužilac na isplatu iznosa od 281.773,24 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 23. avgusta 1994. godine do isplate, dok je stavom četrnaestim izreke odbačen protivtužbeni zahtev za isplatu iznosa od 314.459,78 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom od 21. avgusta 1994. godine do isplate, iznosa od 2.289.997,53 dinara , sa zateznom kamatom počev od 28. februara 1997. godine do isplate, kao i zahtev za isplatu iznosa od 42.274,28 dinara na ime naknade štete-izgubljene dobiti , sa kamatom od 22. avgusta 1994. godine do isplate ; stavom petnaestim izreke je odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove. Iz obrazloženja ove presude proizlazi: da su prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke bile u poslovnom odnosu po osnovu ugovora o izgradnji (nastavku izgradnje) broj 172 od 14. septembra 1994. godine koji je zaključen između tužioca-protivtuženog, kao naručioca i tuženog-protivtužioca, kao izvođača; da se tuženi obavezao da za račun naručioca svojom radnom snagom, materijalom, mehanizacijom i opremom izvede radove, odnosno nastavi izvođenje radova na izgradnji rezervoara za vodu u Inđiji; da je vrednost ugovorenih radova iznosila 1.314.810,00 dinara, a da je cena radova formirana na bazi radova izvedenih do nivoa „ključ u ruke “; da je ugovorom dogovoreno da će vrednost radova biti preračunata u količine odgovarajućih roba, a što je trebalo da bude precizirano aneksom ugovora, i to tako da ugovorena vrednost-cena radova predstavlja odgovarajuću količinu roba utvrđenih tim aneksom, a da naručilac po sopstvenom izboru na ime isplate za stvarno izvedene radove ili isporučuje izvršiocu odgovarajuću količinu robe ili uplaćuje dinarsku protivvrednost tih količina roba prema tržišnim cenama istih na dan uplate; da je istim ugovorom izvođač radova odobrio naručiocu beskamatni robni kredit u visini od 50% vrednosti ugovorenih radova sa rokom otplate od dve godine, a da početak otplate počinje od dana overene situacije nadzornog organa, s tim što bi se za korišćenje robnog kredita sačinio poseban aneks ugovora; da su parnične stranke 6. juna 1995. godine zaključile i ugovor o robnom kreditu, između tužioca-protivtuženog, kao korisnika kredita i tuženog-protivtužioca, kao kreditora, kojim je kreditor odobrio korisniku kredita beskamatni robni kredit u visini od 50% od ugovorene vrednosti radova iz međusobno zaključenog ugovora o izgradnji, a u visini od 657.405,00 dinara; da se korisnik kredita obavezao da vrati kreditoru iskorišćeni deo odobrenog kredita isporukom odgovarajuće količine robe ili isplatom dinarske protivvrednosti tih količina roba prema tržišnim cenama tržišne berze Novi Sad na dan dospelosti svake pojedinačne rate kredita prema izboru korisnika kredita; da je u toku sprovođenja zaključenog ugovora o izgradnji, tužilac-protivtuženi, kao naručilac, izvršio određene uplate, a tuženi-protivtužilac kao izvođač, je izveo određene radove i da među parničnim strankama nije bilo sporno da tuženi-protivtužilac nije završio radove u roku i da je pomeren rok završetka radova. Predmet tužbenog zahteva tužioca-protivtuženog je: da se utvrdi da su ugovor o izgradnji i ugovor o robnom kreditu raskinuti; da se obaveže tuženi-protivtilac da isplati odgovarajući iznos na ime isporučenog betona, na ime obračuna vrednosti predate armature-betonskog gvožđa , na ime sanacije za nekvalitetno izvedene radove na objektu rezervoar, armirano betonska površina , na ime naknade štete zbog neizvršenih ugovornih obaveza u ugovorenom roku , na ime naknade štete zbog povećanih troškova održavanja rezervoara i na ime kašnjenja u izvođenju radova i ugovorenih penala zbog kašnjenja izvedenih radova. Predmet protivtužbenog zahteva tuženog-protivtužioca je potraživanje na osnovu izvedenih radova na dan 31. jul 1997. godine , na ime neisporučene robe i materijala sa gradilišta , te na ime naknade štete – izgubljene dobiti. Prvostepeni sud je odlučujućio o protivtužbenom zahtevu tužioca kojim je tražio da se obaveže tužilac-protivtuženi da mu na ime duga isplati iznos od 1.223.930,90 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 23. avgusta 1994. godine, našao da je isti osnovan za iznos od 199.132,00 dinara. U obrazloženju presude se navodi da je tuženi izvršio za tužioca radove koje mu je tužilac delimično platio, a da preostali dug tužioca prema tuženom, i to primenom parametra rasta cena na malo, prema vrednosti u avgustu 1994. godine , iznosi 199.132,00 dinara, što je utvrđeno iz nalaza i mišljenja Gradskog zavoda za veštačenje od 15. decembra 2010. godine. Prvostepeni sud je delimično usvojio protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca za navedeni iznos , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 23. avgusta 1994. godine do isplate, dok je u preostalom delu odbio kao neosnovan protivtužbeni zahtev za iznos od 1.024.798,90 dinara.

Osporenom presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 2319/12 od 20. juna 2012. godine su delimično odbijene kao neosnovane žalbe tužioca-protivtuženog i tuženog-protivtužioca i potvrđena je presuda Privrednog suda u Beogradu P. 5034/10 od 2. novembra 2011. godine u stavu drugom, trećem, četvrtom, šestom, sedmom, osmom, devetom, jedanestom, dvanaestom, trinaestom, četrnaestom i petnaestom izreke, kao i u delu stava pet izreke kojim je obavezan tuženi-protivtužilac da tužiocu isplati iznos od 17.051,65 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 1. avgusta 1997. godine do isplate. Stavom drugim izreke osporene presude je preinačena prvostepena presuda u stavu desetom izreke kojim je obavezan tužilac-protivtuženi da tuženom-protivtužiocu isplati iznos od 199.132,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 22. avgusta 1994. godine do isplate i u delu stava petog izreke kojim je obavezan tuženi-protivtužilac da tužiocu-protivtuženom na iznos glavnog duga plati zateznu kamatu počev od 23. avgusta 1994. do 31. jula 1997. godine i presuđeno je tako što je obavezan tužilac-protivtuženi da tuženom-protivtužiocu isplati iznos od 100.410,00 evra , sa kamatom po stopi Centralne banke zemalja Evropske unije počev od 30. novembra 2010. godine do isplate , u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate po srednjem kursu Narodne banke Srbije , a preko iznosa dosuđenog prethodnim stavom do iznosa dosuđenog prvostepenom presudom u stavu desetom izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca i odbijen zahtev tužioca-protivtuženog za isplatu zatezne kamate na iznos glavnog duga od 17.051,65 dinara počev od 22. avgusta 1994. do 31. jula 1997. godine. Iz obrazloženja osporene drugostepene presude proizlazi: da je na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo odlučujući o zahtevima parničnih stranaka; da je prvostepeni sud zauzeo pogrešan stav da tuženom-protivtužiocu treba dosuditi novčani iznos u dinarskoj protivvrednosti koja je bila u avgustu mesecu 1994. godine, sa kamatom od 23. avgusta 1994. godine do isplate; da drugostepeni sud nalazi da je , u konkretnom slučaju, ugovor o izgradnji, kao i ugovor o robnom kreditu raskinut i da je način obračuna i plaćanja cene za izvedene radove primenom ugovornog robnog parametra suprotan prinudnim propisima, te da je kao takav nedozvoljen, a da je valutna klauzula (preračunavanje vrednosti izvedenih radova i izvršenih uplata u D em, odnosno Evro) najrealniji parametar za očuvanje vrednosti izvedenih radova u odnosu na vremenski period iz koga potiče poslovni odnos parničnih stranaka i kada su isti izvedeni, te da tuženom-protivutužiocu treba dosuditi deviznu protivvrednost izvedenih radova izraženu u EUR-ima, a koja prema nalazu i mišljenju sudskih veštaka iznosi 100.410,00 EUR-a, sa pripadajućom kamatom koju propisuje Centralna evropska banka za E vro počev od dana veštačenja, odnosno 30. oktobra 2010. godine pa do isplate ; da bi tako obračunato potraživanje tuženog bilo u skladu sa načelom jednake vrednosti davanja, te načelima savesnosti i poštenja, kao i činjenicom da je prema prvobitno dogovorenim uslovima poslovne saradnje iz ugovora o građenju, kao i ugovora o robnom kreditu, tuženi-protivtužilac tužiocu-protivtuženom odložio plaćanje 50% izvedenih radova na rok od dve godine, odobravajući mu ugovor o robnom kreditu, a vezujući cenu izvedenih radova za cenu određenih roba. Drugostepeni sud nalazi da je navedena ugovorna odredba nedozvoljena, a da su ugovori raskinuti i da vredn ost radova izvedenih od strane tuženog-protivtužioca za koju je bilo odloženo plaćanje, treba upravo zaštiti valutnom klauzulom. Pored toga, drugostepeni sud je istakao da presuđenjem kao u stavu drugom izreke u tač. 1. i 2. nije povređeno procesno načelo iz člana 3. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odnosno da nije presuđeno izvan tužbenog zahteva, jer dinarsko potraživanje od 199.132,00 dinara, sa zakonskom kamatom od 23. avgusta 1994. godine premašuje iznos dosuđen tačkom 1. stava druog ove presude. Kako je tuženi postavio zahtev u dinarima, a i dosuđeno mu je u dinarima (na osnovu deviznog parametra), to sledi da je odlučeno u granicama postavljenog zahteva po protivtužbi.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega, dok je odredbom člana 58. stav 1. Ustava zajemčeno mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) je propisano: da u zasnivanju dvostranih ugovora strane polaze od načela jednake vrednosti uzajamnih davanja (član 15. stav 1.); da su strane u obligacionom odnosu dužne da izvrše svoju obavezu i odgovorne su za njeno ispunjenje (član 17. stav 1.); da je ništav ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo (član 103.) ; da u dvostranim ugovorima, kad jedna strana ne ispuni svoju obavezu, druga strana može, ako nije što drugo određeno, zahtevati ispunjenje obaveza ili, pod uslovima predviđenim u idućim članovima, raskinuti ugovor prostom izjavom, ako raskid ugovora ne nastupa po samom zakonu, a u svakom slučaju ima pravo na naknadu štete (član 124.) ; da su raskidom ugovora obe strane oslobođene svojih obaveza, izuzev obaveze na naknadu eventualne štete, da ako je jedna strana izvršila ugovor potpuno ili delimično, ima pravo da joj se vrati ono što je dala; da ako obe strane imaju pravo zahtevati vraćanje datog, uzajamna vraćanja vrše se po pravilima za izvršenje dvostranih ugovora, da svaka strana duguje drugoj naknadu za koristi koje je u međuvremenu imala od onoga što je dužna vratiti, odnosno naknaditi i da je strana koja vraća novac dužna platiti zateznu kamatu od dana kad je isplatu primila (član 132 .); da dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze duguje, pored glavnice, i zateznu kamatu po stopi utvrđenoj saveznim zakonom (član 277. stav 1.) ; da dužnik dolazi u docnju kad ne ispuni obavezu u roku određenom za ispunjenje (član 324. stav 1.); da je u ugovorima u kojima se jedna strana obavezuje da izradi i isporuči određene predmete dozvoljeno ugovoriti da će cena zavisiti od cena materijala i od rada, kao i drugih elemenata koji utiču na visinu troškova proizvodnje, u određeno vreme na određenom tržištu ( član 397.).

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut podnošenjem tužbe tužioca protiv tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, 2. juna 1997. godine, a da je pravnosnažno okončan 20. juna 2012. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud, polazeći od toga da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, je stanovišta da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da isti trajao 15 godina.

Iako na ocenu razumne dužine trajanja konkretnog sudskog postupka, pored vremenskog trajanja utiče i niz drugih činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja koja tokom postupka treba utvrditi i raspraviti, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke tokom trajanja postupka, postupanje sudova koji vode postupak i priroda, odnosno značaj zahteva o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio, da bez obzira na nešto složenije činjenično stanje, nijedan od ovih činilaca ne može biti opravdanje trajanju parničnog postupka u konkretnom slučaju. Ustavni sud je, pri tome, imao u vidu da podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem nije doprineo odugovlačenju postupka.

Dakle, ne ulazeći u detaljnu analizu celokupnog toka postupka, Ustavni sud ukazuje da odgovornost za petnaestogodišnje trajanje parničnog postupka isključivo snose postupajući sudovi, koji nisu uspeli tako dugo da u celini okončaju postupak. Takvo postupanje sudova ukazuje na njihovu nespremnost i neefikasnost da u potpunosti rasprave sporni pravni odnos i odluče o tužbenim zahtevima stranaka u tom parničnom postupku.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu usvojio u tački 1. izreke.

6. Analizirajući presudu Privrednog apelacionog suda Pž. 2391/12 od 20. juna 2012. godine, u delu u kome je osporena, sa stanovišta citiranih odredaba zakona i navoda ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je pravo na pravično suđenje povređeno time što je drugostepeni sud arbitrerno primenio materijalno pravo, nalazeći da je način obračuna i plaćanja cene za izvedene radove primenom robnog parametra suprotan prinudnim propisima, a da je valutna klauzula najrealniji parametar za očuvanje vrednosti izvedenih radova.

Ustavni sud, pre svega, ukazuje da nije, nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su redovni sudovi protumačili pozitivno-pravne propise, sem ukoliko odluke tih sudova povređuju ili uskraćuju ustavna prava. To će biti slučaj kada odluka redovnog suda povređuje ustavna prava, tj. ukoliko je redovni sud pogrešno protumačio ili primenio neko ustavno pravo, ili je zanemario to pravo, ako je primena materijalnog prava bila očigledno proizvoljna, ukoliko je došlo do povrede procesnih prava, ili ukoliko utvrđeno činjenično stanje ukazuje na povredu Ustava. Takođe, Ustavni sud naglašava da je van njegove nadležnosti da procenjuje pravilnost zaključaka redovnih sudova, ukoliko se ova ocena ne čini prima facie proizvoljnom.

Ukoliko se ustavno pravo na pravično suđenje posmatra u kontekstu važećeg pozitivnog prava u Republici Srbiji, onda se mora primetiti da bitan segment prava na pravično suđenje čini savesna i brižljiva ocena dokaza i činjenica utvrđenih u postupku pred redovnim sudovima, pa shodno tome i nearbitrerna primena relevantnog prava. Zadatak Ustavnog suda je, u konkretnom slučaju, u smislu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, bio da oceni da li su redovni sudovi primenili odredbe zakona proizvoljno ili ne.

Ustavni sud, pre svega, ukazuje da iz obrazloženja osporene presude proizlazi stav Privrednog apelacionog suda da se, u situaciji kada su parnične stranke ugovorile robnu klauzulu kao sredstvo očuvanja stvarne vrednosti izvedenih radova, odnosno odobrenog kredita, neizmirena obaveza tuženog ne može obračunati primenom robnog parametra, jer je isti suprotan prinudnim propisima, te da je kao takav nedozvoljen.

Naime, sudovi su, pre svega, pošli od odredbi ugovora kojima je predviđeno da se cena ugovorenih radova vezuje za robe koje su navedene u prilogu ugovora o robnom kreditu, po njihovim cenama koje važe na Produktnoj berzi i našli da je ovakva odredba ugovora o robnom kreditu protivna prinudnim propisima. Kako iz odredbe člana 397. Zakona o obligacionim odnosima pro izlazi da je u ugovorima u kojima se jedna strana obavezuje da izradi i isporuči određene predmete dozvoljeno ugovoriti da će cena zavisiti od cena materijala i od rada, kao i drugih elemenata koji utiču na visinu troškova proizvodnje, u određeno vreme na određenom tržištu, to sudovi nalaze da pšenica, kukuruz, šećer i druge robe nisu u vezi sa troškovima proizvodnje i sa naknadom za izvođenje radova da bi takvo ugovaranje moglo imati pravnog dejstva i da bi se na osnovu toga utvrđivala vrednost onih radova koji su do prekida izvedeni, pa i eventualno potraživanje tuženog za razliku između te vrednosti i onoga što je od strane tužioca plaćeno. Pored toga, sudovi nalaze da su ugovori zaključeni 1994. godine, kada je uveden novi dinar, a da je Zakonom o visini stope zatezne kamate propisana zatezna kamata koja u sebi sadrži element koji štiti dinarska potraživanja od obezvređivanja kroz stopu rasta cena na malo.

Međutim, po mišljenju Ustavnog suda, iz sadržine ugovora o robnom kreditu nedvosmisleno proizlazi da se tužilac obavezao da vrati podnosiocu ustavne žalbe iskorišćeni deo odobrenog kredita ili isporukom odgovarajuće količine robe, ili isplatom dinarske protivvrednosti tih količina roba prema tržišnim cenama tržišne berze Novi Sad, na dan dospelosti svake pojedinačne rate kredita prema izboru korisnika kredita. U nedostatku zakonskih normi koje bi na imperativan način (član 103. Zakona o obligacionim odnosima) propisale da se u situaciji kada su parnične stranke ugovorile robnu klauzulu kao sredstvo očuvanja stvarne vrednosti odobrenog kredita – neizmirena obaveza tužioca mora obračunati prema važećim cenama ugovorenih roba na dan poslednje uplate tužioca, odnosno na dan veštačenja, Ustavni sud konstatuje da se tada primenjuje ono što su stranke ugovorile i oko čega su se saglasile, kako je to uostalom propisano i odredbom člana 20. Zakona o obligacionim odnosima.

Pored navedenog, Ustavni sud, nalazi da se pozivanje sudova na odredbu člana 397. Zakona o obligacionim odnosima, koja predviđa ugovaranje klizne skal e kao zaštitn e monetarn e klauzul e kojom se vrši revizija cene za izvedene radov e u slučaju promena samih cena materijala, u konkretnom slučaju ne može dovesti u vezu sa predmetom navedenih ugovora. Naime, navedena odredba Zakona o obligacionim odnosima ne isključuje mogućnost da se cena ugovorenih radova vezuje za robe koje su nabrojane u prilogu ugovora o robnom kreditu, po cenama koje važe na Produktnoj berzi na dan dospelosti. Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo u svojoj Odluci Už-5696/2011 od 21. maja 2014. godine (videti na: www.ustavni.sud.rs).

Ustavni sud, pored navedenog, posebno ističe da za primenu robnog parametra u konkretnom slučaju, ne može biti od značaja činjenica da su ugovori koji su predmet spora raskinuti, jer se u delu u kome su izvršene obaveze iz tih ugovora u skladu sa odredbom člana 20. Zakona o obligacionim odnosima primenjuje ono što su stranke ugovorile.

Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud nalazi da shvatanje drugostepenog suda da nema mesta primeni robne klauzule, pa samim tim ni razloga da se primeni stvarna volja ugovornih strana, predstavlja arbitrernu primenu materijalnog prava, a posledica toga je da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

7. Ustavni sud nije razmatrao navode o povredi prava na imovinu, zajemčenog odredbama člana 58. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i naložio otklanjanje štetnih posledica ove povrede.

8. Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke usvojio ustavnu žalbu i u navedenom delu, te utvrdio da je osporenom presudom Privrednog apelacion og sud a Pž. 2391/12 od 20. juna 2012. godine , u stavu drugom izreke , podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, dok je u tački 3. izreke poništio osporenu presudu i odredio da Privredni apelacioni sud, kao nadležan sud, donese novu odluku o žalbi tuženog-protivtužioca koju je izjavio protiv presude Privrednog suda u Beogradu P. 5034/10 od 2. novembra 2011. godine.

9. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić