Zakonom o parničnom postupku iz 1977. godine ispuštena je odredba člana 353. stav 4. ranijeg ZPP, pa je otpala potreba da se u izreci drugostepene sudske odluke konstatuje da u nepobijanom delu prvostepena presuda ostaje neizmenjena.
Drugim rečima to znači da u odnosu na deo izreke prvostepene presude koji nije pobijan žalbom, drugostepeni sud nije došao u priliku da sudi, pa u tom pogledu nema pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu.
Kada stranka ne podnese žalbu u pogledu jednog dela u kojem ona inače nije uspela u sporu, pravnosnažnost presude zbog nepodnošenja žalbe nastaje u prvom stepenu.
Stoga se o pravnosnažnom (kao žalbom nepobijanom) delu ranije prvostepene presude, ne može nanovo da sudi u ponovnom postupku pred prvostepenim sudom koji za predmet ima dugi deo tužbenog zahteva u pogledu koga je žalba tuženog delimično uvažena.
Kako je u konkretnom slučaju ipak odlučivano o stvari o kojoj je već pravosnažno presuđeno, učinjena je bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 354. stav 2. tačka 12. ZPP.
Stoga su prvostepena i drugostepena presuda ukinute u delu kojim je tuženi već pravnosnažno bio obavezan da tužiocu isplati iznos od 113.904, 32 dinara, te je u tom delu postupak obustavljen Pravnosnažnost presude