Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Bratislav Đokić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Vese Romića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. novembra 2015. godine, doneo je

ODLUKU

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Vese Romića izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 107/12 od 4. aprila 2013. godine zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

Obrazloženje

1. Vesa Romić iz Beograda podneo je, 26. jula 2013. godine, preko punomoćnika Nebojše Đokića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 107/12 od 4. aprila 2013. godine, zbog povrede načela vladavine prava utvrđenog članom 3. stav 2. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog članom 36. stav 1. Ustava, prava na imovinu zajemčenog članom 58. stav 1. Ustava i načela utvrđenog članom 86. Ustava.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, između ostalog, istakao: da je ranije postojeća radnja tužioca „Elita“ za prevoz robe i izvođenje zemljanih radova u građevinarstvu, u svojstvu podizvođača radova, zaključila sa tuženim „Energoprojekt-Visokogradnja“ AD, Beograd u svojstvu izvođača radova, ugovor od 20. februara 1997. godine o uređenju međusobnih prava, obaveza i odgovornosti u vezi izvođenja radova građevinskom mehanizacijom za izgradnju železničke stanice „Beograd centar“; da je pravni prethodnik podnosioca izvršio sve potrebne radove koje je naplatio po presudi Trgovinskog suda u Beogradu P. 1070/01 od 5. decembra 2002. godine za iznos od 35.301.780,33 dinara i po presudi Trgovinskog suda u Beogradu P2. 840/01 od 28. juna 2001. godine u iznosu od 10.394.493,90 dinara; da je pravnosnažna presuda Trgovinskog suda u Beogradu P. 1070/01 od 5. decembra 2002. godine ukinuta rešenjem Vrhovnog suda Srbije Prev. 81/04 od 8. aprila 2004. godine, iz razloga postojanja Sporazuma od 31. januara 2001. godine kojim je predviđeno izmirenje obaveze naručioca radova isplatom tadašnje protivvrednosti tržišne cene stana od 113,08m2; da su odredbe navedenog Sporazuma apsolutno ništave, jer stan označen u istom ne postoji, odnosno nije obuhvaćen nikakvom projektnom dokumentacijom; da se navedeni stan nije ni nalazio u prometu, da bi se mogla izvršiti revalorizacija duga naručioca radova; da je stav sudova da Sporazum tumače kao prenov potpuno suprotan samoj odredbi člana 348. Zakona o obligacionim odnosima, jer se sporazum poverioca i dužnika kojim se menja ili dodaje odredba o roku, mestu ili načinu ispunjenja, zatim naknadni sporazum o kamati, ugovornoj kazni, obezbeđenju ispunjenja ili o nekoj drugoj sporednoj odredbi, ne može smatrati prenovom; da odredba člana 348. Zakona o obligacionim odnosima isključuje mogućnost da se Sporazumom stvaraju nova prava i obaveze ugovornih strana i time isključi primena ugovora o uređenju međusobnih prava i obaveza i odgovornosti u vezi izvođenja radova; da smatra da je ugovorna obaveza tuženog ostala ista, jer je Sporazumom konstatovano da se naplata i potraživanja vrše shodno ugovoru; da ugovorne strane obavezu isplate duga po osnovu izvršenih građevinskih radova nisu zamenile novom obavezom i pravnim osnovom, već da je promenjen način ispunjenja obaveze; da se, u smislu člana 349. Zakona o obligacionim odnosima, prenov ne pretpostavlja, jer ugovorne strane nisu izrazile nameru da ugase postojeću obavezu, već ranija obaveza naručioca radova ostaje i postoji pored nove obaveze iz Sporazuma; da mu je osporenom presudom povređeno i pravo na imovinu iz člana 58. Ustava, jer je onemogućen na mirno uživanje svojine i imovinski prava koja je stekao na osnovu zakona; da se pristrasnost sudova ogleda na insistiranju u primeni Sporazuma, putem instituta prenova i ukidanjem primene odredaba ugovora o uređenju međusobnih prava, obaveza i odgovornosti. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u osporenu presudu, spise predmeta Privrednog suda u Beogradu P. 9730/08 i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okol nosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Trgovinskog suda u Beogradu P. 9730/08 od 23. juna 2009. godine je, u stavu prvom izreke, odbijen prigovor presuđene stvari izjavljen od strane tuženog u odnosu na predmete istog suda P2. 841/01 i P2. 840/01. Stavom drugim izreke presude je odbijen, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da mu tuženi-protivtužilac „Energoprojekt - Visokogradnja“ AD, Beograd, isplati iznos od 18.845.464,39 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 25. januara 2001. godine do isplate. Stavom trećim izreke presude je delimično usvojen protivtužbeni zahtev i obavezan tužilac-protivtuženi da isplati tuženom-protivtužiocu iznos od 35.301.780,38 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 23. septembra 2004. godine do isplate. Stavom četvrtim izreke presude je delimično odbijen protivtužbeni zahtev u delu kojim je tuženi-protivtužilac tražio da mu tužilac-protivtuženi isplati iznos od 1.942.222,69 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 31. decembra 2001. godine do isplate i kamatu na iznos od 35.301.780,33 dinara od dospelosti svakog pojedinačnog iznosa do isplate, dok je stavom petim izreke obavezan tužilac-protivtuženi da tuženom-protivtužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 1.217.000,00 dinara. Iz obrazloženja ove presude proizlazi: da je predmet tužbenog zahteva isplata preostale razlike u ceni izvedenih radova u ukupnom iznosu od 18.845.464,00 dinara, a predmet protivtužbenog zahteva je vraćanje iznosa koji je tužilac-protivtuženi naplatio po pravnosnažnoj i izvršnoj presudi Trgovinskog suda u Beogradu P. 1070/01 od 5. decembra 2002. godine koja je u postupku po reviziji ukinuta rešenjem Vrhovnog suda Srbije i iznosa od 1.942.222,69 koji predstavlja razliku koju je tužilac naplatio po pravnosnažnoj i izvršnoj presudi u predmetu P. 841/01 i tržišne vrednosti stana prema kvadraturi utvrđenoj Sporazumom između stranaka, na dan sprovođenja izvršenja; da su parnične stranke zaključile ugovor o uređenju međusobnih prava, obaveza i odgovornosti od 20. februara 1997. godine, radi izvođenja radova građevinskom mehanizacijom za potrebe izgradnje objekta železničke stanice „Beograd centar"; da je Sporazumom o regulisanju međusobnih obaveza, koji je zaveden kod tuženog pod brojem 101 od 31. januara 2001. godine, utvrđena visina neizmirenog duga tuženog prema tužiocu za radove izvedene u periodu od aprila 1997. do maja 2000. godi ne u iznosu od 3.172.932,33 dinara, što od govara tržišnoj vrednosti stana od 113,08 m2. Prvostepeni sud je zauzeo stanovište da sporno pitanje treba razrešiti primenom Sporazuma od 31. januara 2001. godine koji je potpisan i overen od stranaka u postupku, koji nije raskinut i koji proizvodi pravno dejstvo. Dalje sledi da su parnične stranke navedenim Sporazumom, u smislu člana 348. Zakona o obligacionim odnosima , zamenile ispunjenje, s obzirom na to da je istim konstatovano: da je pravni prethodnik tužioca-protivtuženog stekao pravo potraživanja za izvedene radove u periodu od aprila 1997. do maja 2000. godine u iznosu od 3.172.932,33 dinara; da su stranke saglasne da se ovaj iznos valorizuje kroz obračun preko važećeg cenovnika za stan površine 113,08 m2 i da će utvrđeno potraživanje tuženi priznati kao isplatu kroz ugovor o prodaji stana koji se nalazi u bloku 12, objekat G, a čija je projektantska oznaka BK-3, broj stana 23, na VII spratu, površine 153,08 m2 i da će se naknadno utvrditi rok plaćanja razlike u kvadraturi, na koji način su regulisale sva svoja potraživanja po osnovu izvedenih radova po ugovoru od 20. februara 1997. godine. Prvostepeni sud je stanovišta da su stranke utvrđivanjem iznosa koji je naveden u Sporazumu utvrdile konačan iznos potraživanja po svim osnovima za izvedene radove po ugovoru i istovremeno ugovorile mogućnost prenova (član 349. Zakona o obligacionim odnosima), ali i sporazumni način valorizacije glavnog duga preko važećeg cenovnika za 113,08 m2 stambenog prostora, te da je tužilac imao samo pravo da traži naplatu iznosa koji je utvrđen Sporazumom, a ne i da vrši obračun razlike u ceni. Kako je u toku postupka prvostepeni sud utvrdio da je tužilac naplatio svoja potraživanja po pravnosnažnoj presudi Trgovinskog suda u Beogradu P. 1070/01 od 5. decembra 2002. godine u iznosu od 35.301.780,33 dinara na ime razlike u ceni izvedenih radova sa obračunatom kamatom, koja presuda je ukinuta rešenjem Vrhovnog suda Srbije Prev. 81/04 od 8. aprila 2004. godine, to je našao da je osnovano potraživanje tuženog po protivtužbi u navedenom iznosu. Takođe je u toku postupka utvrdio da je tužilac po pravnosnažnoj presudi Trgovinskog suda u Beogradu P. 841/01 od 28. juna 2001. godine naplatio iznos predviđen Sporazumom, kao i veću vrednost stana od tržišne vrednosti od 113,08m2 i to za iznos od 1.942.222,69 dinara, s obzirom na to da su stranke istim utvrdile i mogućnost da se tuženi oslobodi obaveze prema tužiocu predajom stana odnosno valorizacijom koja se vrši kroz vrednost stana. Kako je u toku postupka utvrđeno da tuženi nije predao stan, to prvostepeni sud nalazi da tužilac osnovano potražuje naplatu novčanog iznosa koji predstavlja valorizaciju izvršenu kroz vrednost stana koja je predviđena Sporazumom, pa je našao da je protivtužbeni zahtev u navedenom iznosu neosnovan.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 3801/10 od 28. decembra 2011. godine je odbijena kao neosnovana žalba tužioca-protivtuženog i tuženog-protivtužioca i potvrđena ožalbena presuda Trgovinskog suda u Beogradu P. 9730/08 od 23. juna 2009. godine u stavovima drugom, trećem, četvrtom i petom njene izreke. Iz obrazloženja presude proizlazi: da je prvostepeni sud na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo kada je utvrdio da sporni odnos među strankama treba rešiti primenom zaključenog Sporazuma, a ne ugovora; da nisu osnovani navodi tužioca-protivtuženog u pogledu nemogućnosti primene Sporazuma, jer je Sporazum potpisan i overen pečatima stranaka, a na istom se nalazi i štambilj tuženog u kome su potpisane tri rubrike na dan 3. oktobar 2000. godine, na koji način je isti parafiran od strane ovlašćenih lica tuženog-protižioca; da je teret dokazivanja činjenice da je Sporazum prestao da proizvodi pravno dejstvo bio na tužiocu-protivtuženom, a kako nije dostavio dokaze za navedeno, to sud nalazi da je pravilno sporni odnos rešen primenom Sporazuma, posebno kod činjenice da je sam tužilac-protivtuženi svojim dopisom koji je naslovio kao „opomena pred utuženje“ tražio od tuženog-protivtužioca da postupi u skladu sa istim; da su zaključenjem Sporazuma stranke u smislu člana 348. Zakona o obligacionim odnosima zamenile ispunjenje, jer su postojeću obavezu, isplatu novčanog iznosa na ime razlike u ceni i obračunate zakonske zatezne kamate zbog docnje zamenile novom obavezom, isplatom tržišne protivvrednosti stana od 113,08m2, tako da je na taj način prestala obaveza za isplatu po osnovu ugovora, a kako se tužilac-protivtuženi naplatio u predmetu P2. 841/01 za visinu protivvrednosti navedenog stana, on po osnovu Sporazuma ne može više ništa da potražuje.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev. 107/12 od 4. aprila 2013. godine je odbijena, kao neosnovana, revizija tužioca-protivtuženog izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 3801/10 od 28. decembra 2010. godine. Iz obrazloženja osporene revizijske presude proizlazi: da se navodima revizije ne dovodi u sumnju činjenica da su stranke zaključile Sporazum, tako što se ističe da ga je prvo potpisao tužilac, parafirale službe tuženog, a da ga je na kraju potpisao direktor tuž enog, čime je Sporazum zaključen, a da je uvođenje u delovodni protokol radnja od koje ne zavisi punovažnost ugovora; da je opomena pred utuženje koju je tužilac uputio tuženom dokaz da tužilac priznaje postojanje Sporazuma; da je tužilac upravo štiteći svoja prava ugovorena Sporazumom, ishodovao pravnosnažnu presudu P2. 841/01 od 28. juna 2001. godine, kojom je odlučeno o potraživanju tužioca po XXXII i XXXIII privremenoj situaciji ; da su polazeći od navedenog, sudovi izveli pravilan zaključak da nema mesta primeni člana 636. Zakona o obligacionim odnosima (kroz obračun razlike u ceni iz ugovora o građenju), jer su stranke Sporazumom iz 2001. godine saglasno utvrdile iznos povećanja cena i način valorizacije. Revizijski sud , dalje , ističe da su sudovi pravilno odbili kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za isplatu utuženog potraživanja, jer je tužilac prinudnim izvršenjem pravnosnažne presude P2. 841/01 od 28. juna 2001. godine naplatio iznos koji odgovara tržišnoj protivvrednosti stana površine 113,08 m2. Dalje nalazi da su pravilnom primenom materijalnog prava ( čl. 210. i 214. ZOO) nižestepeni sudovi obavezali tužioca-protivtuženog da tuženom-protivtužiocu vrati iznos od 35.301.780,38 dinara, koji je naplatio po pravnosnažnoj presudi Trgovinskog suda u Beogradu P 1070/01 od 5. decembra 2002. godine, koja je ukinuta rešenjem Vrhovnog suda Srbije Prev. 81/04 od 8. aprila 2004. godine, jer je pravni osnov koji je postojao u trenutku naplate navedenog iznosa docnije otpao, a tuženi-protivtužilac, nesporno, nije podneo predlog za protivizvršenje, te mu u smislu člana 324. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, kamata na iznos glavnog duga pripada od momenta podnošenja protivtužbe u ovom predmetu.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da se vladavina prava ostvaruje slobodnim i neposrednim izborima, ustavnim jemstvima ljudskih i manjinskih prava, podelom vlasti, nezavisnom sudskom vlašću i povinovanjem vlasti Ustavnu i zakonu (član 3. stav 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.); da se jemče privatna, zadružna i javna svojina, da je javna svojina državna svojina, svojina autonomne pokrajine i svojina jedinice lokalne samouprave, da svi oblici svojine imaju jednaku pravnu zaštitu, da se postojeća društvena svojina pretvara u privatnu svojinu pod uslovima, na način i u rokovima predviđenim zakonom i da se s redstva iz javne svojine otuđuju na način i pod uslovima utvrđenim zakonom (član 86.).

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) ) je propisano : da je poverilac u obaveznom odnosu ovlašćen da od dužnika zahteva ispunjenje obaveze, a dužnik je dužan ispuniti je savesno u svemu kako ona glasi (član 262. stav 1.); da obaveza prestaje ako se poverilac i dužnik saglase da postojeću obavezu zamene novom i ako nova obaveza ima različit predmet ili različit pravni osnov, da sporazum poverioca i dužnika kojim se menja ili dodaje odredba o roku, o mestu, ili o načinu ispunjenja, zatim naknadni sporazum o kamati, ugovornoj kazni, obezbeđenju ispunjenja ili o kojoj drugoj sporednoj odredbi, kao i sporazum o izdavanju nove isprave o dugu, ne smatraju se prenovom (član 348. stav 1.); da se prenov ne pretpostavlja, te ako strane nisu izrazile nameru da ugase postojeću obavezu kad su stvarale novu, ranija obaveza ne prestaje, već postoji i dalje pored nove (član 349.); da ugovorom o prenovu ranija obaveza prestaje, i nova nastaje (član 350. stav 1.); da je prenov bez dejstva ako je ranija obaveza bila ništava ili već ugašena i da ako je ranija obaveza bila samo rušljiva, prenov je punovažan ako je dužnik znao za nedostatak ranije obaveze (član 351.); da kad je ugovor o prenovu poništen smatra se da nije ni bilo prenova i da ranija obaveza nije ni prestala postojati (član 352.); da ako ugovorom u pogledu izmene cene nije predviđeno što drugo, izvođač koji je svoju obavezu ispunio u predviđenom roku može zahtevati povećanje cene radova ako su se u vremenu između zaključenja ugovora i njegovog ispunjenja povećale cene elemenata na osnovu kojih je određena cena radova, tako da bi trebalo da ta cena bude veća za više od dva procenta (član 636. stav 1.).

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe, a pre svega istaknutu povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je našao da podnosilac smatra da je neprihvatljivo stanovište najvišeg suda izraženo u osporenoj revizijskoj presudi, da nastalu spornost među parničnim strankama treba razreši primenom Sporazuma od 31. januara 2001. godine, odnosno primenom instituta prenova (novacije) čime se suspenduju odredbe ugovora o uređenju međusobnih prava, obaveza i odgovornosti od 20. februara 1997. godine.

Ustavni sud, najpre, konstatuje da je predmet tužbenog zahteva tužioca-protivtuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe kao podizvođača radova isplata preostale razlike u ceni za izvedene radove po osnovu ugovora o uređenju međusobnih prava, obaveza i odgovornosti od 20. februara 1997. godine od tuženog kao izvođača radova, dok je predmet protivtužbenog zahteva tuženog-protivtužioca povraćaj iznosa koji je tužilac-protivtuženi naplatio po pravnosnažnoj i izvršnoj presudi, koja je ukinuta rešenjem Vrhovnog suda Srbije u postupku revizije, kao i potraživanje iznosa od 1.942.222,69 dinara koji predstavlja razliku iznosa koji je tužilac naplatio po pravnosnažnoj i izvršnoj presudi P2. 841/01 i tržišne vrednosti stana prema kvadraturi utvrđenoj Sporazumom. Sudovi su, odlučujući o potraživanju po tužbi i protivtužbi, pošli od Sporazuma od 31. januara 2001. godine kojim je utvrđena visina neizmirenog duga tuženog prema tužiocu za izvedene radove u periodu od aprila 1997. do maja 2000. godine. Navedenim Sporazumom je utvrđen dug tuženog prema tužiocu u iznosu od 3.172.932,33 dinara, što odgovara tržišnoj vrednosti stambenog prostora od 113,08m2 i predviđeno je da će se valorizacija tog potraživanja vršiti preko važećeg cenovnika stana koji će posebnim ugovorom tuženi prodati tužiocu. Sudovi su utvrdili da su parnične stranke pravno valjano utvrdile visinu duga tuženog i odredile kriterijum za njegovu valorizaciju, te su našli da se nastali spor o postojanju i sadašnjoj visini duga tuženog prema tužiocu mora razmotriti u skladu sa navedenim Sporazumom , na šta upućuje i odredba člana 262. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Ustavni sud nalazi da su kod takve činjenične i pravne situacije, sudovi zauzeli stanovište da u konkretnom slučaju nema mesta uređenju spornog odnosa pozivom na odredbu člana 636. Zakona o obligacionim odnosima, jer je primena navedene odredbe uslovljena odsustvom sporazuma ugovornih strana o povećanju cene, a taj uslov nije ispunjen, jer su parnične stranke sporazumno utvrdile iznos povećanja cene i način njene revalorizacije. Dalje su sudovi našli da pravna valjanost takvog sporazuma nije usklađena zaključenjem ugovora o prodaji stana tužiocu od strane tuženog, čije zaključenje predstavlja samo sporazumom utvrđenju mogućnost oslobađanja tuženog od obaveze prema tužiocu, odnosno čijim zaključenjem se gasi obaveza tuženog prema tužiocu. U protivnom tuženikova obaveza plaćanja valorizovanog iznosa utvrđene razlike u ceni i dalje ostaje, jer se obaveza tuženog nije ugasila zaključenjem ugovora o prodaji stana tužiocu saglasno Sporazumu od 31. januara 2001. godine, te je njegova obaveza da izmiri svoje dugovanje isplatom sadašnje protivvrednosti tržišne cene stana od 113,08m2. Naime, parnične stranke su utvrđivanjem iznosa koji je naveden u sporazumu utvrdile konačan iznos potraživanja po svim osnovama za izvedene radove po ugovoru i istovremeno ugovorile mogućnost prenova iz člana 349. Zakona o obligacionim odnosima, ali i sporazumni način valorizacije glavnog duga preko važećeg cenovnika za 113,08m2 stambenog prostora.

U toku postupka je utvrđeno da je tužilac naplatio svoje potraživanje iz istog ugovornog odnosa sa tuženim po pravnosnažnoj presudi Trgovinskog suda u Beogradu P. 1070/01 od 5. decembra 2002. godine zbog neizvršenja obaveze tuženog preuzete po Sporazumu od 31. januara 2001. godine na ime razlike u ceni u iznosu od 35.301.780,33 dinara, sa obračunatom zakonsk om zatezn om kamat om, koja presuda je ukinuta rešenjem Vrhovnog suda Srbije Prev. 81/04 od 8. aprila 2004. godine. Takođe, je tužilac po pravnosnažnoj presudi Trgovinskom sudu u Beogradu P2. 841/01 naplatio iznos od 10.172.388,63 dinara na osnovu glavnog duga, sa obračunatom kamatom, a po utuženom iznosu od 3.170.672,33 dinara po XXXII i XXXIII privremenoj situaciji koje su obuhvaćene navedenim Sporazumom. Naplatom iznosa po pravnosnažnoj presudi P2. 841/01 sudovi su utvrdili da je tržišna vrednost stana na lokaciji iz Sporazuma od 31. januara 2001. godine na dan isplate iznosila 8.230.165,94 dinara, te da je tužilac u odnosu na vrednost od 113,08m2 stana na dan naplate naplatio više iznos od 1.942.222,69 dinara.

Polazeći od navoda ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da je ustavnopravno prihvatljivo stanovište izraženo u osporenoj revizijskoj presudi, da nema mesta primeni odredbe člana 636 Zakona o obligacionim odnosima kroz obračun razlike u ceni iz ugovora o građenju, jer su stranke Sporazumom iz 2001. godine utvrdile iznos povećanja cene i način valorizacije. Naime, tužilac je u opisanoj situaciji imao samo pravo na naplatu iznosa koji je utvrđen Sporazumom, a ne i da vrši obračun razlike u ceni pozivajući se pre svega na odredbe zaključenog ugovora, jer je po pravnosnažnoj presudi u predmetu P2.841/01 naplatio iznos iz Sporazuma od 3.172.923,33 dinara.

Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud smatra da je revizijski sud u obrazloženju svoje odluke dao jasne, razumljive i lo gične zaključke, zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni materijalnog prava zbog čega smatra da je tužilac ima pravo samo na naplatu iznosa utvrđenog Sporazumom. Ovo posebno iz razloga što tužilac u toku postupka nije dostavio dokaz da je Sporazum parničnih stranaka raskinut, odnosno da je isti prestao da proizvodi dejstvo, već je čak i tužilac svojim dopisom koji je naslovio kao „opomena pred utuženje“ tražio od tuženog da postupi u skladu sa istim. Pri tome, Ustavni sud nalazi da su neosnovani navodi podnosioca da se pristrasnost suda ogleda na insistiranju na primeni Sporazuma, putem primene instituta prenova, ukidanjem primene odredaba ugovora o uređenju međusobnih prava, obaveza i odgovornosti, jer su zaključenjem Sporazuma stranke, u smislu člana 348. Zakona o obligacionim odnosima zamenile ispunjenje, odnosno postojeću obavezu isplat e novčanog iznosa na ime razlike u ceni i obračunate zakonske zatezne kamate zbog docnje zamenile novom obavezom isplate tržišne vrednosti stambeno g prostora, čime je prestala obaveza tuženog na isplatu po osnovu ugovora.

Kako je Ustavni sud iz svega navedenog utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe osporenom presudom nisu povređene ustavne garancije prava na pravično suđenje garantovano g odredbom člana 32. stav 1. Ustava, to je ocenjeno da nema osnova ni za tvrdnju o povredi zajemčenog prava na imovinu iz člana 58. Ustava koja se zasniva na istim razlozima .

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS" , br. 109/07 , 99/11 i 18/13 -Odluka US), odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. U odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da iz sadržine ovog ustavnog prava sledi da do uskraćivanja jednake zaštite prava pred sudovima, odnosno drugim organima i organizacijama čije se radnje i akti mogu osporavati ustavnom žalbom, može doći pre svega nejednakim postupanjem sudova najviše instance u istim činjeničnim i pravnim situacijama. Međutim, podnosilac ustavne žalbe nije naveo u kojim konkretnim slučajevima su sudovi u bitno sličnoj ili istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji postupali i odlučivali na drugačiji način, niti je za svoje tvrdnje priložio odgovarajuće dokaze, što predstavlja pretpostavku za utvrđivanje povrede prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbacio , jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, te je rešio kao u drugom delu izreke.

7. I majući u vidu sadržinu osporene presude, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu dovesti u vezu sa Ustavom utvrđenom sadržinom zajemčenih načela iz člana 3. stav 2. Ustava i člana 86. Ustava.

8. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić