ZAKON o javnom beležništvu

(1) (1) Ako je stranka gluvo ili nemo pismeno lice ili ima poteškoća u govoru koje bitno otežavaju razumevanje, a koje vlada jezikom na kome se vodi postupak sastavljanja javnobeležničke isprave, javni beležnik će saopštiti sadržinu isprave i poučiti stranku o sadržini i posledicama pravnog posla, izjave ili utvrđivanja određenih činjenica koje predstavljaju sadržinu javnobeležničke isprave, tako što će predlog sadržine isprave, kao i pouku izraditi pismeno i tražiti od stranke da ih pročita.

(2) Na isti način će postupiti ako stranka pismeno postavi pitanja koja se tiču sadržine isprave ili pouke.

(3) U postupku iz stava 1. ovog člana obavezno učestvuje svedok koji mora ispunjavati uslove iz člana 75. ovog zakona.

(4) Izjava svedoka iz stava 3. ovog člana unosi se posle teksta isprave.

(5) U izjavi svedok potvrđuje da je stranci iz stava 1. ovog člana pismeno predočena sadržina isprave, da je stranka poučena u pisanom obliku, da je u pisanom obliku dala druge izjave, kao i da su joj u pisanom obliku predočeni odgovori i objašnjenja, s tim da svedok svojeručno potpisuje izjavu u prisustvu javnog beležnika.

(6) Ako stranka iz stava 1. ovog člana nije pismena, u sastavljanju isprave obavezno učestvuje tumač, čija se izjava o toku postupka unosi posle teksta isprave i koju tumač svojeručno potpisuje u prisustvu javnog beležnika.

(7) U ispravi se mora navesti službeni dokument na osnovu kog je utvrđen identitet tumača ili izjava javnog beležnika da mu je tumač lično poznat.

(9) Javni beležnik će postupiti shodno pravilima iz ovog člana i ako je stranka slepo ili slabovido lice.

(2) Ako su nedostaci čula stranke takve prirode i intenziteta da onemogućavaju saopštavanje sadržine isprave i razumevanje pouke javnog beležnika, javni beležnik će odložiti sastavljanje isprave i obavestiti organ starateljstva.

(3) Dokumenti na osnovu kojih se utvrđuje identitet tumača, kao i njegove kvalifikacije za tumačenje, bliže se uređuju Javnobeležničkim poslovnikom.